НОЋНА ПТИЦА

У давна времена, кад би се два циганска племена на путовањима срела, често би долазило до обрачуна, па се дешавало да би Цигани један другог због ситнице убили. Због тога су многе циганске групе биле у непријатељству. И тако, у једном циганском племену, нашао се такав Циганин који на све то није могао равнодушно гледати. Одлучи он да прекине непријатељство и пође до вође циганског племена. Бојали су се Цигани вође, без поговору су га слушали и његова реч је за њих била закон. И ево, тај Циганин запита вођу:

- Зашто ми браћу своју убијамо? Зар не можемо мирно живети?

- Свако племе има свој пут и сви смо дужни својим путем ићи. Не смеју се путеви укрштати, јер ће бити несреће – одговори вођа.

- Зашто тако мислиш?- поново упита Циганин вођу, али овај не одговори. Не нашавши истину, напусти Циганин своје племе и пође међу друге Цигане.

- Одакле си, пријатељу, ког си рода и из ког племена?- сваки пут су га питали Цигани из других племена.

- Тако и тако, тако и тако- причао је он о себи. – Хоћу да сазнам откуд непријатељство међу нама.

Али, нико му не даде одговор. Нико није волео племе злог вође јер је много несреће оно донело другим Циганима. Нису дирали овог чудака, само би га сваки пут протерали из свога табора.

Многе је путеве прошао Циганин, многе је Цигане на путу сретао, али не нађе одговора на своје питање. Остаде он да живи сам у шуми, па кад је умро, његова се душа претвори у црну ноћни птицу.

У својој младости Циганин је био добар, а кад у шуми поче да самује, душа му поста празна, немилосрдна и пуна злобе. Поче он после смрти да се свети људима. Како крикне ноћна птица, у тај час умре неко.

А племе злог вође настави да лута светом. И једном се деси да то племе дође у тамну шуму, баш ону у којој је умро Циганин, чија се душа у ноћну птицу претворила.

Запалили Цигани ватру, сели, а у срцу немир, као да црна слутња сваког мучи. Нико не игра, нико песму не пева, само у тишини седе. И одједном, кад се ватра скоро стала гасити, над шумом се попут плача, звук разлеже и сенка клизну над врховима дрвећа. А глас те сенке беше тако тужан, као глас малог детета. Задрхташе Цигани – па пожурише ватру распламсати и грање ложити, да би било светлије. Једино се вођин унук смејао.

- Ја ћу ухватити ноћну птицу и у табор је довести, - повика он.

Појури вођа за њим, хтеде га зауставити, али циганчић одјури брзином коња. И од тада га више нико није видео.

- Проклето је ово место! Седлајте коње, идемо брзо одавде, - нареди вођа и Цигани кренуше на пут.

Али поново паде ноћ, и поново загракта ноћна птица и поново промаче њена сенка над циганским табором. Овога пута птица је однела вођиног сина. Ујутро седе вођа на камен, ухвати се рукама за главу и седео је тако до саме вечери. А кад је пала ноћ и заграктала ноћна птица, устаде вођа и рече:

- Опростите ми, унуче и сине. Због мене сте ви умрли. Није по вас, већ је по мене дошла ноћна птица.

Закорачи вођа у шуму и нестаде. Од тада као да је проклетство са циганског племена нестало. Престала је да долеће ноћна птица, престали су нестајати Цигани.

...vrati se na izbor prica