ЈУНАК ГУВАЛИК И ЛЕПОТИЦА ВЕЛЕВУМА

Био једном један Циганин-чаробњак и звао се Гувака. И отац је његов био чаробњак, и деда му је био чаробњак. А њихова чаробњачка моћ је лежала у три необичне ствари: копље које само непријатеља убија и свакакве препреке руши, плашт који не тоне и сам по води плови, и драгоцени прстен – талисман, које снагу даје и од несреће чува.

Имао је Гувака једног јединог сина који се звао Гувалик. Цигани су приметили да је Гувалик још док је био мали, био необично снажан. На пример, могао је коња за гриву ухватити и на земљу оборити. До дванаесте године отац Гувалика никуда од себе није пуштао, али кад је Гувалик мало одрастао, хтеде да види света. Оседла он коња и крену на пут. Доведе га пут у шумски забран. Одједном из шипрага на њега тигар скочи. Беше прибран Гувалик, те ухвати звер за чељусти и јако га стисну, да су му све кости зашкрипале. Довуче он једва живог тигра у свој цигански табор. Зачуди се отац, зачудише се Цигани:

- Реци, Гувалик, како си могао са таквом звери изаћи на крај?

- Не знам ја. Сам ми се предао и зато сам га живог довео.

Обрадоваше се Цигани и одлучише да велику гозбу направе и догађај прославе. Послаше гласнике да позову госте из читавог света – нека се види каквог су јунака отхранили!

У једном је царству такође боравио један цигански табор. У том табору су живели Циганин и Циганка који нису имали синове, ал’ су имали дванаест кћери. А кад се то тако деси код Цигана, онда се кћери од рођења уче мушким пословима. Тако се тих дванаест сестара умело чврсто у седлу држати, и бичем добро владати. А међу свим сестрама издвајала се најмлађа – лепа Велевума. Била је јача од свих мушкараца у табору и није јој било равне ни у борби, ни у коњским тркама, ни у чему другом. У то доба напуни Велевума осамнаест година, и до тада никуда из свога табора није ишла. А тад је дошао гласник и рекао да постоји такав јунак Гувалик, који се још у детињству јуначким подвизима прославио.

Сабраше се тада сестре и одлучише да оду Гувалика видети. Наденуше оне витешке оклопе, оседлаше најбоље коње и кренуше. Нико није могао помислити да су под оклопом девојке, и свако ко би их срео –склањао би се са пута дванаесторици витезова. Тако и дођоше сестре до Гуваликовог табора.

А тамо славље. Много се гостију из читавог света скупило. Славили су Цигани, па решише мегдан устројити да се види ко је најјачи. И тако дванаест девојака- витезова све своје супарнике победише, и када им се не нађе нико раван, почеше се међу собом борити. Најјачом међу сестрама показа се Велевума.

Тад устаде Гувалик и замоли оца:

- Дозволи ми оче, да са тим јунаком снагу одмерим.

Уплаши се Гувака:

- Шта је теби синко. Сувише си млад да би таквом јунаку на мегдан изашао, неће тебе на двобој ни пустити.

А Гувалик не одустаје:

- Дозволи ми оче!

Наговарао је он оца, наговарао, па га тако и наговорио. Посаветова се Гувака са Циганима, па се и они сложише. Пође Гувалик у коњушницу, оседла најдражег коња и изађе на мегдан.

Најпре се Гувалик и Велевума на коњима једно од другог на разне стране удаљише, затим окренуше коње и појурише у сусрет једно другом. Само је једном Гувалик ударио витеза и одмах га из седла избаци. Уплаши се Гувалик и помисли да је свога противника на смрт убио. Сиђе са коња, приђе витезу, нагну се над њим – и шта ће видети? Спао је шлем са главе витеза и расуле се косе лепотице Велевуме. Схвати Гувалик да се с девојком борио. Задиви га девојчина лепота, па рече:

- Да сам знао да си девојка, не бих руку на тебе дигао, и не бих се са тобом борио.

Отвори очи Велевума, погледа Гувалика, и лице јој се зарумене: на први поглед се у њега заљуби.

- Кажи ми лепотице, - упита Гувалик, - како се зовеш и из ког си рода и племена?

- Зовем се Велевума, - одговори девојка, - рода сам циганског, а живим у том и том царству... Овде сам са сестрама својим дошла да бих тебе видела. Витезови који су све победили, то и јесу моје сестре. А сад нам је време вратити се кући, оцу и мајци.

- А како ћу наћи твоје царство? – упита Гувалик.

- Ако хоћеш – наћи ћеш!

То рече Велевума, позва сестре, спремише се на пут, седоше на коње а за њима се само прашина подиже.

Прође један дан, прође други, па тако и трећи... Тужан би Гувалик, јер му је лепа Велевума срце освојила.

- Шта је са тобом сине? – запита га отац. У последње време на себе не личиш: не једеш, не пијеш, само на пут гледаш.

Гувалик све исприча оцу.

- Доста је оче, овако више не могу, идем да тражим лепу Велевуму.

- Ниси се ти сине на кратак пут намерио. Далеко живи твоја вољена.

Поче се Гувалик на пут спремати. Даде му отац највредније што је кућа њихова имала: чаробно копље, плашт који не тоне и сам по води плови, и драгоцени прстен – талисман, које снагу даје и од несреће чува.

- Узми ово, сине, то ће ти помоћи и од злих сила чувати.

Седе Гувалик на брод и заплови у потрази за далеким царством где је живела његова вољена – лепа Велевума.

После неког времена, доплови брод до једног острва, а на острву стоји прекрасан дворац. Усидри се брод поред острва, сиђе са брода Гувалик на обалу и упита пролазника:

- Ко живи у овом дворцу?

Овај му одговори:

- Овде живи чаробница Извеса.

- Пођи, - замоли га Гувалик,- и реците да је на острво стигао тај и тај Циганин.

Обавестише Извесу о Гувалику.

- Доведите ми га! – нареди чаробница.

Доведоше Гувалика код Извесе. Она му рече:

- Знам ја куда си се запутио, али ми се то ништа не свиђа. Нећу ти ја допустити да до циља свога дођеш. Ако хоћеш – буди ми муж. Ако пристајеш – све ће нам добро бити. А ако одбијеш – чувај ме се! Нема ти живота на овоме свету!

А Гувалик – ватрен младић. Од тих речи узавре му крв у жилама.

- Боље и да ме нема, него да ми ти будеш жена. Ја другу волим и она ће бити моја.

- Добро, - намрачи се Извеса, - сам си своју судбу изабрао. Нећеш ти допловити до своје вољене, разнећу ја твој брод на комаде и умрећеш у морским дубинама.

Рече то Извеса и прогна Гувалика из свога чудесног дворца.

Тек што је Гувалик сео на брод и напустио обалу, изађе на море чаробница Извеса и нареди својим морским слугама да створе буру.

Подигоше се са дна мора морске слуге, задуваше ветрови, и поче такав ураган, да су се спојили небо и таласи. Однесе брод Гувалика незнано куда, а онда удари о подводно стење и потону. Сви Гуваликови другови завршише на морском дну, а и он не би добро прошао да се у последњем тренутку не сети да има плашт који не тоне. Дограби Гувалик плашт који не тоне, простре га по таласима, леже на њега – тако и жив остаде.

Плашт донесе Гувалика на далеко пусто острво. А чаробница Извеса, сазнавши да је Гувалик остао читав, посла свога слугу, деветоглаву аждају да убије дрског Циганина.

Једва себи дође Гувалик кад виде: на њега са неба иде страшно деветоглаво чудовиште и хоће да га стрелом погоди. Замахну рукама Гувалик, да се од стреле одбрани, и – гле чуда! – стрела промаши циљ. То је чаробни прстен скренуо стрелу. Ма колико се трудила аждаја да савлада Гувалика, није успела. Сваки пут би чаробни прстен спасао Циганина. Тада Гувалик ухвати аждају и поче је давити.

Стаде га аждаја молити:

- Немој ме убити, Гувалику, поштеди ме и пусти, а ја ћу ти зато помоћи да дођеш до своје вољене Велевуме.

Сажали се Гувалик над аждајом, пусти је и упита:

- Како ћу ја стићи у то царство у коме живи Велевума?

- Слушај ме пажљиво, Гувалик, - рече аждаја. На овом острву живи стари чаробњак. Пре тачно тридесет и три године њега је зла Извеса зазидала у подземљу. Тај старац много зна и све ће открити ономе ко га спасе. Али у подземље нема улаза и нема из њега излаза. Нико старцу не доноси ни јело ни пиће, и чиме се храни – нико не зна. Ако је жив тај чаробњак, он ти једини може помоћи.

Доведе аждаја Гувалика до огромне стене и рече:

- Ево овде је зазидан стари чаробњак.

Приђе Гувалик стени и повика:

- Еј, старче, ако си жив – јави се!

- Ко ме то зове? – повика глас из подземља. Тридесет и три године нисам чуо људскога гласа. Зар ћу пред смрт моћи с неким попричати?

Обрадова се Гувалик кад зачу глас старог чаробњака.

- A како ћу ја отворити улаз у подземље? – упита он аждају. – Види, нема нигде ни једне једине пукотине – само камен!

- Зар си заборавио на своје копље чаробно, - одговори аждаја. – Удари њиме о стену и добићеш улаз у подземље.

Гулавик уради како му аждаја рече. Само једном он замахну копљем - и размакоше се брда и отвори се улаз у подземље. Гледа Гувалик: одмах крај стене седи старац, сав у маховину зарастао, а руке и ноге му гвозденим ланцима за стену везане.

- Здраво, дедице! Ја сам Гувалик, цигански син. Дошао сам да те ослободим.

- Здрав ми био, сине. Хвала теби на лепим речима. Али не можеш ти мене спасити. Само један човек на свету може то урадити. Био ми је друг и дуго смо на свету многа добра чинили, док нас није омела зла Извеса. Где је сад он, ја не знам. Једно само знам: имао је мој друг три чудновате ствари: - чаробно копље, прстен драгоцени и плашт који не тоне.

- Онда знај, дедице,- рече Гувалик, - да је човек о коме причаш, мој рођени деда. Само, он више није међу живима. А, чудновате ствари, које помињеш, читаве су. Ево их!

Узе Гувалик чаробно копље, прстен-талисман и плашт који не тоне и положи их пред ноге старог доброг чаробњака.

- Од мога деде, - настави Гувалик, - ове ствари су оцу остале, а отац их је мени дао. Ја сам унук твога друга.

- Кад је тако, не губи време, синко. Узми у руке чаробно копље и удри њиме по зачараним оковима.

Једва је Гувалик копљем ланце дотакао, а они се у тај трен покидаше.

Устаде старац, протегну се, прошета подземљем, па рече Гувалику:

- Ти си ме ослободио и од споре смрти спасао, и зато ћу ти до свог последњег дана верно служити. Реци, шта ти треба, синко? Видим да је немирна твоја душа.

Исприча Гувалик старцу све што му је на души. Све о вољеној лепој Велевуми исприча. Слушао га је добри чаробњак, климнуо главом и рекао:

- Шта могу друго, до да ти помогнем. Али запамти: многе те опасности на путу чекају, јер зла Извеса не прашта ономе ко јој се успротиви. Мира нећеш имати, синко.

Изађоше они из подземља. Гувалик пусти аждају на слободу, па заједно са добрим чаробњаком пође на обалу мора. Кад приђоше мору, узе старац златни лук и испали из њега златну стрелу. Чим је стрела додирнула воду, она се истог трена у златни брод претвори. Седоше Гувалик и добри чаробњак на брод и кренуше пут царства у коме је лепа Велевума живела.

Дуго су морем пловили и на крају су стигли у то царство. А тамо су их дочекали и приредили право славље, јер њихова Велевума хоће да се уда за Гувалика! Чим домаћини и гости седоше за свадбену трпезу, на небу се појави црни облак. Наднео се облак над Велевуминим царством. Изненада, људи видеше како севну муња и чуше како удари гром. Није то муња била, и није то био гром – то је са неба слетела зла чаробница Извеса. Ухвати она Велевуму за косу и одвуче је у своје царство.

Од муке поцрне Гувалик, седе на камен поред пута и замисли се. Приђе му стари добри чаробњак, па рече:

- Нема ти користи од туговања, синко. Већ сам ти говорио да нас Извеса на миру неће оставити, док је не победимо.

- Реци ми дедице, знаш ли куда је Извеса однела моју невесту?

- Не знам, синко, - одговори стари чаробњак, али имам ја чаробне коње који ће нас одвести тамо где треба.

Узе старац свој златни лук и једну за другом пусти у поље две златне стреле. Како стреле дотакоше траву тако се у чаробне коње претворише. Какви су то били коњи! Такве Гувалик у свом животу није видео. На сапима крила, из ноздрва ватра бије, под копитама варнице севају. Седоше Гувалик и старац на коње и небом полетеше.

Колико је њихов пут трајао – то нико не зна, и дођоше до стене тако велике да се ни заобићи ни прескочити не може.

Рече старац Гувалику:

- Послушај шта ћу ти рећи. На самом врху ове стене стоји мала кула. Кад уђеш у ту кулу, пред собом ћеш видети мермерни кип. Питај кип где је невеста твоја, Велевума, сакривена и да ли је жива. Ако ти кип одговори, ми ћемо твоју лепотицу наћи, али ако буде ћутао, значи да Велевума није жива и нема користи даље је тражити.

Саслуша Гувалик старог чаробњака, па удари корбачем чаробног коња, а тај се вину небу под облаке, и на сами врх стене долете. Сиђе Гувалик са коња и погледа око себе: виде - пред њими кула стоји. Био је у праву стари чаробњак. Уђе Гувалик у кулу и пред собом виде мермерни кип старице. Стави Гувалик руку на чело кипа и рече:

- Одговори ми!

Кип се затресе, оживе и одговори људским гласом:

- Шта хоћеш од мене, Циганине?

- Кажи ми, где је моја Велевума? Шта ми је чинити да је вратим?

- Жива је твоја невеста, али ти неће бити лако да је вратиш. Многе те опасности на путу чекају: море ће те буром дочекати, док пољем будеш ишао - трава ће се око ногу твога коња плести, док шумом будеш јахао – звери ће ти одећу кидати и гристи, док се кроз блато будеш пробијао – отровни ваздух ће те тровати, а земља ће кључати под твојим ногама. Не бој се, Гувалик, све ћеш то пребродити. Затим ћеш доспети у непроходну, густу шуму. Тамо, на сред шуме, стајаће дворац. Нећеш ти видети на том дворцу ни прозора, ни врата, а поред дворца ће лежати дванаестоглави змај, брат чаробнице Извесе. Са њиме се не бори, јер њега обичан човек не може победити. Стави судбину своју у руке старог доброг чаробњака. Он једини може са њим изаћи на крај. Само, то ће га коштати сопственог живота. Ако победиш зле силе, Велевума ће бити твоја. Погледај: поред мојих ногу бочица стоји. Узми је са собом, требаће ти. Попрскај се водом из те бочице и ватра ти не може ништа.

Рече то кип и опет се скамени. Поклони му се Гувалик, узе бочицу са чаробном водом, скочи на коња и сиђе са стене. Исприча он старом чаробњаку све што му је кип рекао па оде у страну. Би јасно старцу о чему се ради, приђе Гувалику, па му рече:

- Не мучи се, Гувалик, не плаши мене смрт. Имам ја свој рачун са Извесом. Осим тога стар сам и доста сам на свету живао, па пред смрт хоћу да још једно добро дело учиним – да избавим свет од зле вештице.

Оседлаше они коње па кренуше на пут. Све је било тако како је прорекао мермерни кип. Препловише они три мора и многе их буре задесише, али их је плашт увек спашавао. Док су пољем јахали – трава се око ногу њихових коња плела. Али би Гулавик замахнуо чаробним прстеном и трава би се размицала. Док су кроз шуму пролазили – звери су их нападале, одећу им кидале и хтеле су угристи Гулавика и старца. Тад је Гулавик узимао у руке чаробно копље. Кроз мочваре их је пут водио – ваздух отровни на путу је сметао и дисати им није дао. Али и то су издржали. Земља им је под ногама горела. Узе Гувалик бочицу, што му је кип даде, попрска чаробном водом себе, старца и коње – и ватра им није могла ништа.

Ко зна колико је тако времена прошло док не дођоше у непролазну густу шуму. Гледају они: на сред шуме стоји замак, а на замку ни прозора, ни врата – само сиви камен. Поред замка змај лежи, и из његових дванаест глава ватра бије.

- Зашто си, Циганине, у моје царство дошао? – повика змај.

- Хоћу да Велевуму, невесту своју, ослободим! – одговори Гувалик.

Насмеја се змај тако да се све около затресло, па повика:

- Бежи док си још читав, јер жив одавде нећеш отићи!

Не уплаши се Гувалик од змаја и међу њима отпоче велика битка.

Дванаест дана се Гувалик са змајем борио и дванаестог дана му и последњу, дванаесту главу одруби. И само што последња змајева глава паде на земљу, кад удари гром и севну муња – то је са неба слетела зла вештица Извеса. Тад повика старац:

- Сад је мој ред, Гувалик! Само те једно молим – не остављај ми кости на овом проклетом месту!

И стаде се старац с Извесом борити. А Гувалик удари чаробним копљем о зид и уђе у замак. Гледа Гулавик: на сред сале стоји његова невеста, Велевума, сва у црнину одевена, а на глави јој црна марама што јој лице прекрива.

- Скини мараму, Велевума! – рече Гувалик. – види светлост!

Не позна Велевума Гуваликов глас.

- Не могу ја скинути мараму – рече она. Мене је њоме Извеса покрила. Ако је скинем на своју ћу главу сву несрећу навући.

- Откриј лице и погледај ко пред тобом стоји! – повика Гувалик и скиде мараму са главе своје невесте.

Кад виде Гувалика, Велевума заплака и баци му се око врата. Изађоше они на светлост дана и видеше: испред замка лежи мртва Извеса, а поред ње добри старац чаробњак – последња искра живота у његовим очима се гасила.

- Узми ме са собом, Гувалик, и сахрани на родној земљи, - прошапта старац и умре.

Испуни Гувалик жељу старог, доброг чаробњака, па крену заједно са Велевумом међу своје Цигане. Приредили су свадбу и заједно дуго и срећно живели.

...vrati se na izbor prica