Усред шуме у колиби подигнутој на кокошјим ногама живела је стара вештица. Код вештице је живела девојчица, сирота Циганчица. Вештица је волела девојчицу јер је имала добру душу и све је радила не чекајући да јој старица нареди. Вештица је била тужна само због једне ствари: сиротица није била лепа и личила је на неугледни цвет. Виде вештица да девојка пати због свога изгледа и реши да јој помогне. Изговори она чаробне речи, стави сиротици на очи смарагде, на усне- корале, и рече јој:

- А сад се окрени, мила!

Окрену се сиротица и одједном се преобрази у такву лепотицу, да се ни у бајци не може испричати, ни пером описати. Вештица стаде девојку још више волети. Хтела је да је уведе у тајне свога вештичјег заната и чекала је само дан кад девојка довољно одрасте.

Једном тако, кад вештица није била код куће, поред колибе на кокошјим ногама пролазио је кнез. Видео је он да на улазу у колибу седи девојка, тако лепа да очи није могао од ње одвојити.

- Уђи у кућу, лепотице и воду ми донеси, - замоли кнез, - јако сам жедан.

Похита девојка у кућу, захвати кувшином воду и донесе кнезу.

Тек тад кнез примети да је сиротињски девојка обучена – на њој су висиле такве трање да су се и при самом погледу распадале.

- Хоћеш ли, девојко, да те у најлепше хаљине оденем?

- Добри човече, - одговори девојка, - хвала теби на твојој доброти, на твојој бризи, али мени ништа не треба.

Кнез не одустаје.

- Можда би хтела, - упита он – да се на мојој кочији провозаш.

Погледа девојка кнежеву кочију и не могаше одолети.

- Само на кратко, добри човече, - замоли она, - јер ће ускоро моја тетка доћи и почеће да ме тражи и да се брине...

Седоше они у кочије, кочијаш замахну бичем, коњи појурише и поведоше их право у кнежевске дворе. Заслепи девојку богатство и раскош кнежевског дворца, и зачас заборави она и на тетку-вештицу, и на колибу на кокошјим ногама, и на живот који је до тада живела. Окружише девојку служавке и дадиље и почеше је сређивати: окупаше је, очешљаше, обукоше у скупоцене хаљине. И тада она поста толико лепа да лепше на читавом свету није било.

- Она ће ми постати кћер вољена! – повика кнез.

У то време врати се кући стара вештица и примети да девојке, Циганчице-сиротице нема. Дозивала је она, дозивала – али јој нико не одговори. Стаде вештица гатати и сазна да је, док ње није било, у колибу на кокошјим ногама кнез долазио и одвео Циганчицу у свој дворац. Наљути се вештица и пође код кнеза. Дође до двора, залупа на капију, а капија закључана. Дозивала је вештица слуге, али је они у дворе не пустише.

- Куда ћеш, стара вештице?- повикаше слуге. Зар је неко чуо да сироти кнезу долазе?

- Код њега је моја сиротица, - рече старица. – Он је њу од мене украо.

- Ти си полудела! За такве речи те могу и обесити! Бежи одавде док си још читава!

Тако и оде вештица празних руку. Од тада се она јако наљути на кнеза и своју штићеницу.

Прође време. Процветала сиротица ко пролећна лала. Постаде она права лепотица. Гледа је кнез и не може се нагледати. Приреди кнез свадбу и ожени се Циганчицом. Силно је он њу волео због њене лепоте и доброте.

У слози и весељу проживеше они заједно годину. Тачно за годину дана роди сиротица сина. Обрадова се кнез и реши да приреди гозбу. Позвао је богате и важне госте из читаве области. Хтео је да покаже суседима свога наследника.

За гозбу сазна и вештица. И тако, кад паде вече, направи она враджбину, окрену се око себе и претвори се у светску лепотицу.

Изађе вештица из колибе на кокошјим ножицама, звизну и у трен се пред њом створише три врана чудесна коња, упрегнута у кочију...

Довезе се вештица на гозбу кад је прослава била на врхунцу. Гости једу, пију, веселе се, диве се господарици, а сина кнежевског и не гледају. И вештица седе за трпезу.

Стаде се гозба примицати крају. Уморила се сиротица од буке и весеља, изашла из дворца и пошла до обале на којој је навече волела седети. Вештица је само то и чекала. Приђе она сиротици и упита је:

- Је ли ти топло, лепотице? Пођи да се окупаш, па ће ти лакше бити.

Послуша сиротица вештицу. Да их не би изгубила, повади она очи-смарагде и усне-корале и пође да се окупа. Узе вештица очи и усне, сакри их, окрену се око себе и поново се претвори у старицу. Изађе девојка из воде и виде- нема ни очију смарагдних, ни уста коралних. Погледа она на свој одраз у води и устукну: тако је ружно постало њено лице.

Заплака сиротица и стаде јадиковати:

- Како ћу сад кнезу на очи изаћи? Неће ме ни препознати, а и ако ме препозна, неће ме више волети.

- Не тугуј, сиротице моја, - говори јој стара вештица, - пођи са мном.

И тад се Циганчица сети да је већ негде видела ову жену и чула њен глас. Пође она за вештицом, а ова је доведе до колибе на кокошјим ногама.

Примети кнез да му нема жене, као да је у земљу пропала. Почеше кнежевске слуге да је траже по читавом кнежевству – али је не нађоше. Кнез је по читавом свету људе у потрагу за њом послао и огромну награду обећао ономе ко му нађе жену, али се сви назад вратише онако како су и отишли.

Пође тада кнез до познатог чаробњака и исприча му за своју несрећу.

- Ако ми помогнеш, - рече кнез, - моја награда ће бити довољна не само теби него и унуцима твојим.

- Узми, кнезу, клупко вуне, - рече чаробњак, - баци га испред себе и нит ће се одмотавати а ти је прати. Довешће те клупко до места где се жена твоја налази.

Узе кнез то клупко, баци га испред себе и крену на пут.

Котрља се клупко, котрља, одмотава се нит вунена, а кнез за њом, у стопу је прати. Клупко преко поља – кнез за њим, клупко преко шуме – кнез исто тако, клупко преко реке – кнез се води препусти. Подера кнез своје чизме, бос крену, ноге своје до крви одра, а клупко се и даље котрља и котрља. На крају се клупко сасвим одмота. Изађе кнез на пољану, виде пред собом колибу на кокошјим ногама и мртав паде на земљу.

Истрчаше из колибе вештица и сиротица. Кад Циганчица виде кнеза, горко заплака. Паде сиротица пред вештицу на колена и поче је молити:

- Врати ми мога мужа. Волим га више од живота. Начини ме таквом каква сам била, да би и он мене волео. Никада те више нећу заборавити.

Вештици би жао девојке, завеза јој око струка кецељу, у њу стави очи смарагдне и усне коралне, прошапта враджбину, па рече:

- Хајде сад, стави!

Ставила сиротица очи и усне.

- А сад се окрени два пута!

Окрену се девојка и опет се претвори у лепотицу и постаде лепша него што је раније била. Хаљине јој златом сијају, на рукама наруквице а у ушима минђуше скупоцене.

Запљусну вештица кнеза живом водом и он устаде – жив и здрав.

Осврну се око себе кнез и виде: жена његова поред њега стоји. Бацише се они једно другом око врата и на читав свет заборавише. Тако, загрљени и пођоше у кнежевски дворац, не осврнувши се ни једном на стару вештицу из колибе на кокошјим ногама. Увредила се вештица још више него раније и стаде на њих са мржњом мислити.

Живео је кнез са својом женом у срећи и весељу. Син им је полако растао. И све би било добро да није сиротица оболела. Најбоље је светске лекаре кнез позвао – али јој помоћи није било. То су зле чини старе вештице зачарале сиротицу. И она је умрла.

- Кад ниси хтела живети са мном, нећеш ни са ким – рече вештица.

Дуго је кнез туговао, али му сузе тугу не ублажише. Изгради он за жену кристалну капелу, на златне ланце сандук окачи, и кад би га туга обузела, долазио би и поред мртве жене дуго седео, гледајући је нетремице. А она и мртва, изгледала је као да жива лежи – као да је на кратко заспала и као да ће свакога часа устати и све ће опет бити као пре. Али, време је пролазило, а сиротица није устајала.

Док му је син био мали, кнез га у капелу није пуштао. Дошло је време и отац је о свему морао да исприча дечаку.

Уђе једном тако кнежев син у кухињу и виде – корпа са јајима стоји. Стаде се он њима играти и све их полупа. Само једно јаје читаво остаде. Гледа га дечак, а оно сво сија, као да је од кристала сачињено. Обузе дечаково срце туга. Рече он:

- Покажи ми мајку, оче, јако бих хтео да је видим.

Кнез није имао куд, до да пристане. Нареди он да им се припреми кочија и да се упрегну коњи. Ишао је он са сином, ишао и стигао до капеле. Чим су отворили кристалну капију, дечак ка мајци појури. А она, лежи као да је жива и као да га чека. Стаде дечак кристално јаје по мајчином лицу котрљати: стави га на једно око и око се отвори, на друго га око стави и друго се отвори, по руци га прокотрља и рука се подиже, а онда га на срце стави и срце поче да куца. Тад сиротица из сандука устаде, као да није годинама мртва у сандуку лежала. Нестадоше зле чини и у капели се појави вештица.

- Добро, девојко моја, више те ја нећу мучити. Живи ко што си живела, кад те је већ син твој оживео.

Тад девојка пред вештицом паде на колена:

- Опрости ми, теткице, сама сам крива што сам у својој срећи на те заборавила. Више се то неће поновити!

Кнез направи гозбу да подели своју радост са читавим светом. Позвали су краљеве и цареве са свих крајева света, али на почасно место седоше стару вештицу. А она, да не би плашила људе својим изгледом, два пута се окрену око себе и претвори у светску лепотицу, такве лепоте да је и сам цар на балу само у њу гледао.