КАКО ЈЕ ЦИГАНИН НЕСРЕЋУ И БЕДУ ТРАЖИО

Живели су Цигани који имаше сина јединца. Били су то богати Цигани који ни у чему нису оскудевали. Кад одрасте њихов син, поче он о животу да размишља.

- Оче, мајко, - пита он родитеље, реците ми шта је то несрећа и беда?

На то родитељи одговорише:

- Што ће ти да то знаш, сине?

Виде момак да од оца и мајке неће ништа сазнати, па пође код бабе:

- Реци ми шта су то несрећа и беда? Толико сам година проживео а то још нисам сазнао.

-Несрећа и беда, - то ти је наш цигански живот. Ево ти примера, кад се разболиш на дугим лутањима, онда ти и читава породица гладује. Или, још горе, ако у очају кренеш коње красти, и ако те ухвате... Ето теби несреће и беде.

Слушао то младић, па рече:

- Па добро. Одох је у свет да на себи несрећу и беду осетим. Јер ако очевом главом будем мисли, ништа од живота нећу видети.

Рече он то, па крену на пут. У близини је живео један богат трговац који је имао доброг коња. Иде момак и мисли: «Ако украдем тог коња, значи да сам срећне руке, а ако не успем-сазнаћу шта је то несрећа.»

Само што уђе у коњушницу, кад се појави трговац с оружјем и уби Циганина. Однесе он младића у шуму и веза га ланцима за дрво.

Једном тако пролазио је том шумом сиромашни Циганин. Заустави се он на пољани, разапе шатор, наложи ватру и седе да чај попије. Наступи поноћ. Одједном угледа сироти Циганин младића како иде шумом и пева:

«Док сам код оца био,

Несрећу и беду нисам знао,

А овде сам дошао,

Несрећу и беду упознао»

Погледа мало боље сиромашни Циганин, боље послуша глас и препозна сина богатог Циганина. Поче да дозива младића, али овај ватри не прилази. Познато је да се мртви боје ватре. Сиромашни Циганин није знао да су младића убили, па помисли: «Можда сам се преварио. Можда ми се само учинило.»

За сваки случај сврати он до младићевих родитеља те их упита:

- Где вам је син?

- Не знамо,-одговорише они, ево већ је месец како га нема. Како је отишао да несрећу и беду тражи, тако је и нестао.

- Видео сам тамо у шуми једнога Циганина. Много на вашега сина личи.

Узбудише се родитељи и замолише сиротог Циганина да им покаже место на коме је њиховог сина срео. Пођоше. Дођоше на оно исто место, запалише ватру и седоше чекати. Тачно у поноћ шумом се разлеже песма:

«Док сам код оца био,

Несрећу и беду нисам знао,

А овде сам дошао,

Несрећу и беду упознао»

Дозивали су родитељи сина, покушавали да га ухвате-али све би узалуд. Тада схватише да је мртав и да се ноћу приказује.

- Треба сачекати јутро,-рече отац.-До јутра ће се он приказивати, а кад запевају трећи петлови, нестаће. Тада ћемо моћи наћи његово тело.

Свану јутро и кренуше Цигани у потрагу. На крају нађоше младићево тело. Скинуше ланце, ставише младића на кочије и кући кренуше. Беше жао оцу и мајци да се од сина растају, и зато га у земљу не покопаше. Подигоше они у шуми капелу од чистога злата и сандук са синовим телом окачише на златне ланце.

Од тада, чим би пала ноћ, син би кући долазио и са родитељима разговарао, а кад би се зачули трећи петлови, враћао би се назад у капелу.

Једном тако сазнаше родитељи да у близини живи једна лепа, неудата Циганка, па решише да жене сина. Али како мртвог оженити? Он дању у сандуку лежи, а ноћу остали Цигани спавају. Мислили они, мислили и смислили да крену ноћу просити младу. Кренуше и и почеше будити девојчине родитеље. Ови се не могаше чудом начудити: па зар је било да сватови ноћу по девојку долазе?!

- Какав вам је то младожења да није могао по дану доћи? – питају они.

- Наш је син заузет човек. Имање је његово велико. Треба и о коњима бринути и на вашар отићи. Видите хоћете ли или нећете, али ако вам се младић свиђа, свадба се по ноћи мора прославити.

Девојци се свиде младић и пристаде да му буде жена. Прославише по ноћи свадбу и почеше младенци заједно живети. Само чудан им је то живот био: дању жена мужа није видела, јер би се пред зору он од ње опраштао, говорећи да иде да послове обавља, а чим ће поноћ – младић би се опет кући вратио.

Прође година.

Једном тако младићеви се родитељи спремише да неким послом изађу из куће, па позваше невесту и рекоше јој:

- Ево ти кључеве од свих соба, од свих амбара, од свих остава и од свих сандука. Отварај било која врата и узми шта ти је драго. Само овим малим кључем ништа не отварај јер ће те беда снаћи.

Рекоше то родитељи и одоше.

Једва да су замакли, кад девојку поче да мучи знатижеља.

-« Како то?- мисли она. –Зашто све браве могу отварати а једну не смем?»

Поче она да тражи врата која се малим кључем отварају. Обиђе све амбаре и испроба све кључеве али није било браве која је малом кључу одговарала. Поче она тако да лута по околини, уђе у шуму и виде: стоји златна капела, а на вратима мали катанац виси. Стави она у њега кључ и врата се отворише.

Уђе Циганка и виде: под плафоном виси сандук на златним ланцима и до њега мердевине подигнуте. Попе се она уз мердевине, погледа у сандук и скамени се: у сандуку њен муж лежи-мртав да мртвији не може бити! Тек тада би јасно Циганки зашто су сватови ноћу долазили, зашто су ноћу свадбу правили, зашто јој је муж ноћу долазио а дању га није могла видети.

Сиђе Циганка са мердевина, закључа златну капелу и оде кући.

Ноћу јој дође муж и упита:

- Зашто си у капелу долазила? Све сам видео. Нисам хтео да истину сазнаш. Сад ћеш од мене отићи јер ће те бити страх да живиш са мртвацем.

- Нећу ја никуда отићи. Волим те више од живота и живећу са тобом, па нек си и мртав.

Тако Циганка одговори мужу. А кад ујутро са трећим петловима и он нестаде, одјури девојка до својих родитеља. Све им исприча.

Тада јој отац рече:

- Знам ја шта ти треба чинити. Кад се он следећег пута у кући појави, треба га чврсто свезати и у цркву одвести. А онда треба да заједно са њим проведеш четрдесет дана и четрдесет ноћи не скидајући са њега погледа. Ако то издржиш – муж ће ти оживети и заједно ћете живети као сви остали људи.

Договорише се они и поставише заседу. У поноћ, како се мртвац помоли, сви се на њега бацише, завезаше га и на кочије бацише. Доведоше младића у цркву, ставише га на клупу, поред њега жена седе а родитељи одоше и за собом затворише црквене двери. Само су једном дневно обилазили кћерку, а после је она остајала сама са мртвацем. Дању је све било мирно и тихо, али се у поноћ црквом разлегала непојмљива бука, улетале су свакакве нечисте силе и стале Циганку мучити: за косе чупати, за руке и ноге вући, у лице пљувати. А са трећим петловима све би престајало.

- Нећу издржати,- пожали се оцу Циганка.

- Смири се, мила,-рече отац,- научићу те шта да урадиш. Нацртај круг око места на коме стојиш и кроз круг ти нечиста сила не може прићи.

Тако Циганка и уради. Пролазио је дан за даном, и девојка је била на измаку снаге. Дође и последња ноћ. Очи су јој се саме затварале и виде девојка да ће заспати. Тада постави руку на пламен свеће, крикну од неиздрживог бола и сан беше ко руком однешен.

Ујутро оживе њен муж и тако су дуго у љубави и слози заједно живели.

...vrati se na izbor prica