ПОКИДАНА ОГРЛИЦА

Лутала светом два циганска табора. У једном од њих живели су богати Цигани, а у другом сиромашни. У богатом табору била је лепотица девојка доспела за удају, а у сиромашном младић стасао за женидбу. Једном тако сретоше се та два табора, и младић и девојка се на први поглед једно у друго заљубише. Одлучише да се узму. Посла младић сватове у богату породицу, али их девојчин отац не пусти, већ их отера речима:

- Ја ћу својој кћери наћи богатог младожењу, из добре куће, а такви као што је ваш, мени не требају.

Паде девојка пред оцем на колена и стаде молити да је поштеди и не одваја од вољеног човека, али је отац не послуша већ се јаче расрди, узе бич и ишиба је јер му се супротставила.

- «Нећу бич из руку пустити док сваку помисао на тог Циганина из тебе не истерам! - запрети он.

Шта ће младић и девојка? Одлучише бежати. Упреже младић тројку најљућих коња и једне тамне ноћи запути се у богати табор. Ускочише млади на запрегу, момак удари коње бичем и за њима се подиже облак прашине. Девојчин отац се даде у потеру за њима али их не могаше стићи.

То што беше до бежања- успели су побећи, али како даље? Треба некако и живети. Раније је увек неко помагао кад је било најтеже, а сад су остали сами и још су морали и да се крију од Цигана. Није им било лако. А при свему томе, јесен је била пред вратима и постајало је све хладније. Почеше Циганин и Циганка живети у једном селу, у старој напуштеној кућици на крају сокака. Нису имали ни пребијену пару, а некако се морало живете.

Остави Циганин своју невесту код куће, па сам пође срећу тражити. А на души му тешко од црних мисли. Иде он тако и виде коње како по ливади пасу. Циганин помисли: Ако једног коња продам, имаћемо довољно новца да читаву зиму презимимо.» Мислио он тако, мислио, па одлучи:

- « Нека буде шта буде! Опробаћу срећу и узећу коња!»

Речено- учињено. Циганин поче да се прикрада коњима, и само што не ухвати најлепшег међу њима, кад се пред њим створи стражар с оружјем у рукама и у трен ока уби Циганина. Затим ископа јаму и баци га у њу.

A жена код куће чека. Прође један дан а муж не дође. Прође други дан а за њим и трећи. Шта се то могло десити? А треба рећи да се човек који не умире природном смрћу у нечисту силу претвара. Такав се по сву ноћ, од поноћи до трећих петлова, људима приказује и плаши их, као да је жив а не мртав.

И тако, једне ноћи седи Циганка у кући и чека свога мужа. Тако будна и поноћ дочека. Поче се Циганка за починак спремати. Погледа у двориште и виде у дворишту људску сенку. А затим се и кораци пред кућом зачуше. Зашкрипаше врата и на прагу куће се појави њен муж-тако леп и млад какав је некада био. Циганка беше срећна што јој се муж вратио. Наложише шпорет, приставише самовар, попише чај и легоше спавати.

Ујутро устаде Циганка, погледа око себе- нема мужа!

Следеће ноћи све се понови: тачно у поноћ појави се Циганин. Опет они ноћ пробдеше, чај попише и ујутро се пробуди Циганка и виде да нема мужа- нестао је, пропао. И ко зна колико би то све трајало да сељанке не приметише да је сирота Циганка која живи на крају села, свакога дана све блеђа и блеђа.

- «Шта је теби?- питају је оне. –«Тугујеш ли за муже који нетрагом нестаде? Зашто да без разлога тугујеш? Видећеш, муж ће ти се вратити.

- - «Он се већ вратио», - рече Циганка и поче причати сусеткама шта јој се у кући по ноћу догађа.

Једна од жена рече:

- « Друго не може бити, но да ти је муж мртав. Он ће ти тако ноћу долазити, док и тебе са овога света не однесе. Не бој се, ја ћу те научити како ћеш се нечисте силе решити. Ево шта ћеш урадити: Узми угаљ и нацртај крст на капији. Тако ти нечиста сила неће смети ни прићи. Или на врата ам окачи.

- - «Шта је теби!- размаха се Циганка.- Зар се може тако са рођеним мужем поступати? Ако он мени више не буде долазио, од туге ћу пресвиснути.

Кад Циганка оде, сусетке се међу собом договорише и по ноћи нацрташе угљем крстове на капију и врата несрећне Циганке. А ова седи у кући и мужа чека. И поноћ прође а њега нема. И вода у самовару се угрејала, и пећ се разгорела, а муж не долази. Одједно као да неко камен на прозор баци. Полете стакло и у прозору се указа лице Циганина од љутње изобличено. Из очију му севају варнице, коса се на глави накострешила.

- «Лепо ти мужа дочекујеш, драга моја жено! Хвала, ал томе се нисам надао. – И човек кроз прозор у кућу ускочи. – «Спремај се»- рече жени.

Престраши се Циганка, сети се разговора са својим сусеткама и би јој јасно да, ако сада са мужем крене, нема јој живота.

«Сачекај, даги мој. Воду сам угрејала. Дозволи ми да се окупам. За трен ћу бити готова!»

Намршти се Циганин али се не успротиви. Окупа се Циганка и поче ствари своје полако скупљати и на тенане се облачити. Прво десет сукања на себе одену, па поче кошуље облачити- једну, другу, трећу...

- Шта ће теби толике кошуље? – пита муж.

- Хладно је напољу, - види какав се ветар дигао.

- Не бој се, ја ћу тебе угрејати,- насмеја се Циганин. – У моме је дому топло.

Отвори она сандук у коме је накит чувала и поче огрлице и минђуше бирати.

- Шта се толико спремаш?- срдито ће муж. – Похитај, треба да кренемо!

После неког времена они на улицу изађоше. А напољу невреме: ветар звижди, дрвеће се до земље савија, последње јесење лишће лети на све стране. Црни облаци месец заклонили и би хладно да се ништа није видело.

Изађоше они на пут. Гледа Циганка: стоји кочија са паром упрегнутих коња, али таквих коња какве она у животу видела није- грива им пламти а из очију искре севају. Седоше они у кочију. Зазвижда Циганин и коњи појурише.

Одједном, појави се месец иза облака и Циганка виде да коњи по земљи не јуре, већ по небу лете, а земља је далеко под њима остала.

Седи Циганин напред и пева:

Месец на небу светли

А мртав с девојко језди!

Ишли су све даље и даље и Циганку је ужас обузео. А Циганин само пева:

Месец на небу светли

А мртав с девојко језди!

На крају заустави Циганин коње код самог улаза у гробље. Поново звизну- и коњи нестадоше. Пође Циганин са Циганком између крстова и дође до тог гроба који је стражар за Циганина ископао. Гроб отворен и дубок. Скочи Циганин у јаму и повика:

-«Долази овамо! Скидај одећу и ускачи сама!

«Нема другог, него је смрт по мене дошла, - помисли Циганка, али јој сину шта да уради да би погибију избегла. Поче она полако са себе комад по комад одеће скидати и додавати га мужу. Скине једну мараму па му дода, другу скине и дода му, једну кошуљу за другом, и све полако, не журећи...

« Шта се то каниш?- виче Циганин из јаме. – Треба нам журити!

Сву је одећу Циганка са себе скинула и на њој само ђердан остаде. Кришом она ђердан покида и перле се по земљи просуше.

- Ој, мужу мој,- повика Циганка,- не могу ти ја без ђердана доћи, јер ми је ова огрлица успомена на мајку!

Поче она перле скупљати: једну подигне па је да мужу. Тако и зора јутарња поче да руди и осветли врхове дрвећа, и петлови запеваше. А у Циганкиним рукама последња перла остаде. Даде она перлу мужу, а он повика:

- А сад ускачи!

Пружи он ка њој руке и хтеде да је ухвати. Измаче се Циганка и у тај час запеваше и трећи петлови. Зашкрипа зубима Циганин, застења, урликну и паде ничице у јаму. Затвори се гроб, по њему се просу земља и направи се хумка. И тада Циганка без снаге на земљу паде.

Колико је она тако лежала – нико не зна. Кад дође себи, виде гроб и побеже са гробља. Омота се гранама да своју голотињу сакрије и пође у село. Исприча сељанима шта јој се ноћу десило. Зачудише се људи и кренуше на гробље. Доведе их Циганка до мужевљевог гроба. Откопаше гроб сељани и видеше Циганина како лицем ка земљи окренут лежи и поред њега Циганкина одећа, поцепана и изгужвана и поред ње ђердан покидан.

Ево, шта су урадили Цигани: затрпаше гроб и на њега јасиков колац пободоше.

Од тог времена мртви Циганин жени својој више није сметао.

...vrati se na izbor prica