МРТВИ ЦИГАНСКИ ТАБОР

Живео једном један млади Циганин. Шта је радио? Ишао је по вашарима, продавао коње и тако за живот зарађивао.

Једном тако оде он на вашар, па пошто направи добар посао пође назад својој кући. Од града до табора беше дуг пут. На путу га затече ноћ. Кад је већ тако – треба се за починак спремати, шатор подићи и ватру запалити. Али, чим сиђе са таљига, ослушну – недалеко Цигани певају. Одјекује песма. Пође младић на ту страну и ускоро дође до циганског табора. Табор беше подигнут на великој пољани поред реке. Около ватре горе, а код ватри седе Цигани и певају. Тако дивно певају да их је милина слушати.

Заустави се Циганин, привеза коње за дрво а сам не хтеде ближе ватри прићи, већ одлучи да најпре са стране мало боље погледа. Непознат је то табор, па ко зна шта га тамо чека. Прво треба видети какви су то људи, из каквог су рода и племена.

Размишљао је тако младић и све се ближе и ближе ватри примицао. Одједном угледа младић дивну Циганку. Она беше тако лепа да њена лепота, песма и игра пробуди плам у срцу младића. Како не беше ожењен, младић реши да се по сваку цену упозна са девојком која му се толико свидела. Сам себи обећа да ће оженити њу или ни једну другу. А обећање се мора држати!

Цигани су плесали и певали, али младић није табору прилазио. По циганском обичају, прво од оца треба тражити девојку. Али, како би знао шта отац мисли? Шта ако га одбије? Одлучи младић да се у прави час или договори са девојком или да је украде из табора. Кад је почело свитати и кад Цигани одоше по шаторима, виде Циганин у који је шатор лепотица ушла и пође за њом.

Прикраде се шатору и тек што подиже платно кад од ужаса устукну. Страшан призор је видео. У шатору су лежали мртви Цигани: неки без руку, неки без ногу, а неки и без главе. Од страха му се коса подиже на глави јер схвати да је мртав табор нашао.

Кад га је први страх прошао, пође да нађе лепу Циганку.

Нађе је како лежи на земљи, не дишући. Растужи се Циганин па рече себи: « Све једно, ја ћу је украсти, па нек буде шта буде! Бар ноћу ће бити жива. И то је добро.»

Стави младић мртву девојку на своје таљиге па крену из табора. Читав дан је терао коње трудећи се да одвезе девојку што даље од проклетог места. Кад паде ноћ, оживе девојка, седе, погледа око себе и повика:

« Шта си то урадио? Зашто си ме одвео? Сад ће моја браћа у потеру за тобом, стићи ће те и убити!. Зар ти не знаш да се од мртвих не може побећи? Окрећи коње назад, јер ти нема спаса.»

«Не бојим се ја твоје браће, - одговори јој Циганин. – Волим те и баш ме брига да ли си мртва или жива».

Није стигао мисао завршити, кад се за њима зачу бат копита – то су браћа сустигла бегунце. Младића су добро истукли а своју су сестру са собом повели.

Тек пред зору, младић дође себи. Око себе гледа – ал нема девојке. Уми се на извору, мало предахну и рече себи: « Реч сам дао и реч ћу одржати. Треба само да што даље од мртвога табора одем да нас браћа не стигну».

Опет Циганин оде до мртвог табора и опет, кад Цигани одоше у шаторе, узе мртву лепојку, положи је на кочију и попут вихора одјури из табора. Али, кад опет паде ноћ, све би исто као и прошлог пута: девојкина браћа су стигла бегунце, истукли младића и сестру одвели са собом у табор.

« Нећете ви тако лако са мном на крај изаћи, - наљути се младић кад ујутро мало дође себи. « Ако сам раније на кочији бежао, сад ћу коње јахати, па пробајте да ме стигнете.»

Како рече, тако и уради. По трећи пут укра он мртву девојку, стави је преко седла и одјури из табора.

Кад би он имао коње као што су коњи њене браће, овога пута би сигурно умакао потери, али сви знају да мртав коњаник има чаробног коња. Ако обични коњ бира пут, чаробни коњ по правини лети. Ако обични коњ бира мањи газ на реци, чаробни коњ право по води јури. Пред зору браћа сустигоше бегунце, али овога пута нису младића тукли, већ рекоше:

- Бирај, момче, своју судбину: или ћеш одустати од наше сестре, или ћемо те на овом месту убити. Ти, у сваком случају, сестре наше нећеш гледати. Никад није било да се мртва девојка за живог младића удаје. А нас је несрећа задесила: На наш логор су напали разбојници и убили све до једнога. Убише нас и на земљи оставише. Не сахранише нас по старом обичају. Од тада душе наше мира немају. Смилуј нам се и сахрани нас, а ми ти више зла нећемо чинити.

Обећа младић да ће учинити све што су браћа од њега тражила, али реч не одржа. Толико му је Циганка душу освојила. Дође он у мртви табор, ископа гроб и сахрани све Цигане, само мртву лепотицу није хтео да сахрани...

Ноћу оживе лепотица и одмах јој све би јасно.

- Шта си то, несрећниче урадио? – повика девојка. «Зашто ниси браћу моју послушао? Сад читавог века моја душа мира неће имати.»

Чим то рече, девојка склизну са кочије и узнесе се над земљом, једва је додирујући ногама. Пружи момак руке и полете за мртвом лепотицом. Од тада га нико више није видео. Нестаде младић као да га никад није ни било.

...vrati se na izbor prica