КАКО ЈЕ ЦИГАНИН РЕЧ ПОГАЗИО

Живео једном један Циганин. Једном тако, враћао се он са вашара кући и ухвату га у путу ноћ. Заустави се у шуми, на великој пољани, па упали ватру и седе да се огреје. Одједном виде Циганин: на пољану искочи коњ невиђене лепоте. Грива му дуга, реп се по земљи вуче, под копитама севају варнице. Једним скоком читаву пољану прелети. Пожеле Циганин тог коња за себе. Стаде да му се прикрада, али како му се приближи, тако коњ, осетивши човека, заржа тако да се тресла земља под ногама. Онда се вину и даље одјури да га је Циганин једва могао и видети. Наљути се Циганин.

-Какав сам ја Циганин кад једног коња не могу ухватити? Морам га наћи.

Пође он за траговима. Ишао је дан, два. Доведоше га трагови у једну пећину. Боји се Циганин у пећину ући, али није могао одустати јер је силно хтео невиђеног коња имати. И тако, Циганин уђе. А пећина је постајала све нижа и нижа, све дубља и дубља. И доведе га пећина у сред змајевог царства. У том царству старешина беше дванаестоглави змај – чудовиште каквог свет није гледао. А остали су змајеви радили за њега. Угледа змај господар Циганина, налете на њега и повика:

- Како си се усудио у моје царство ући?

Циганин се уплаши, али то не показа. Рече он змају:

- Све је било тако и тако... Нисам могао коња ухватити па сам пратио његове трагове и тако до тебе дошао.

- А заш ли да ти одавде повратка нема? Онда бирај: или ћеш у смрт или ћеш за мене радити.

Коме је до умирања? Јасно, остаде Циганин да ради за змаја.

- Ти се у коње разумеш, па ћеш зато моје чаробне коње напасати- нареди змај.

Тако стаде Циганин чаробно стадо напасати. Били су то чудни коњи: У змајевом подземљу драго су камење јели и воду из сребрног потока пили. Само их је једном годишње змај пуштао на слободу.

Прође година, за њом друга, а за другом трећа. Свидео се Циганин змају па се с њим и спријатељио. Види змај да Циганин тугује за својим домом и би му га жао. Једном тако позва змај Циганина и рече му:

- Шта је, циго? Би ли хтео да се вратиш кући?

А овоме на души тешко. Тако дуго своје није видео. Већ давно би побегао да је могао змајевом будном оку умаћи. Зато кад зачу змајеве речи, Циганин се силно обрадова:

- Пусти ме, змају. Три године сам ти добро служио, а сад бих желео својима поћи, своју жену и децу видети.

- Добро, рече змај, - пустићу те. Само пази: Нико не сме знати шта је с тобом за ово време било. На то ћеш ми се заклети, а ако реч погазиш, чека те страшна несрећа.

Удари змај репом и земља се отвори. Звизну дванаестоглави змај и све његове змије -слуге у клупко се смоташе. Поче то клупко да се одмотава и одмота се до површине саме земље.

- Пењи се!- нареди змај Циганину, и овај се успуза до врха.

Попе се Циганин на површину земље, погледа око себе и виде велики камен како на земљи лежи. Скупиле се змије око камена и лижу га. Изађе напоље и змај старешина па нареди:

- Закуни се страшном клетвом, да реч своју нећеш погазити!

Паде Циганин на колена и повика:

- Жену и децу своју никад не видео, ако иком кажем шта је са мном било!

- А сад лизни камен! – нареди змај.

Лизну Циганин камен и тек тада га змај пусти да се врати кући.

Код куће се нису ни надали да ће га икада више живог видети. Већ су три године прошле. Тражили су га, тражили, па су се сасвим од њега опростили. Зато, кад се Циганин кући врати, његови замало од среће памет не изгубише. Радују се и жена и деца. Пита га жена:

- Где си био, драги мој? Зашто те тако дуго није било? Причај.

Јадни Циганин! Заборави он на најважнији цигански закон: ако си дао реч, држи је! Он се тако силно обрадова кад виде своју породицу да му се у глави све помутило. Поче он да прича о свим својим мукама и доживљајима и тек кад причу заврши, ухвати се за главу и повика:

- О боже! Шта сам то учино? Погазих реч коју сам змају дао!

Повика Циганин, али уместо гласа из њега изађе змијско шиштање. Паде на земљу и стаде се по земљи увијати. Толико се увијао док се у змију није претворио. Баци се он на жену и децу и стаде их уједати док мртви не попадаше.

Ујутро, кад Цигани погледаше у њихов шатор видеше да тамо лежи мртва Циганка, поред ње њена мртва деца, а међу њима змија гмиже.

Ко зна да ли је ово стварно тако било: можда јесте а можда и није. Испричали смо вам ову причу да никад не заборавите да је дата реч од камена тврђа и од злата вреднија.

...vrati se na izbor prica