ДВАНАЕСТ НОЖЕВА

Путовали Цигани са вашара и на путу их ухвати ноћ. Поче дувати силан ветар и удари јака киша. Како по таквом времену шаторе дизати? Треба главу спашавати. На сву срећу, у близини видеше Цигани неко село. Уђоше у село и стадоше на једна врата лупати. Изађе домаћица и упита:

- Шта вам треба Цигани у овај позни час?

- Пусти нас газдарице да преноћимо.

- Уђите ако се не бојите.

- Никога се ми не бојимо, - у чуду ће цигани. – Зашто тако говориш?

- Зато што је свекрва моја стара вештица: како падне ноћ, тако она излеће из колибе и у пса се претвара. Ако се ко касно кући враћа, томе мира не да. Видите, све су куће већ замандаљене. Ње се боје људи.

Не повероваше Цигани, већ се подсмехнуше жениним речима. Уђоше у кућу и почеше се на починак спремати. Један млади Циганин се попе на пећ кад тамо виде како на пећи старица лежи, сва седа и чупава. Отвори старица једно око и тако га гадно погледа да он паде с пећи ко ветром одуван.

- По читав дан старица спава, - рече домаћица,- али чим дође поноћ, излеће из колибе кроз димњак за својим вештичјим послом.

Шта је – ту је. Резместише се Цигани по поду, сламу простреше, чизме под главе ставише и легоше спавати. Само млади Циганин никако није могао заспати, старичин поглед му се дубоко у душу урезао. Лежи младић на поду и чини се као да спава, а очи је напола отворио и гледа шта ће старица урадити.

Тачно у поноћ сиђе старица са пећи, запали ватру, уђе у пећ и у пламену нестаде. У трен ока скочи Циганин, изјури напоље и виде: из димњака лете варнице и из њега искочи старица. Фркће вештица и нешто себи у браду мумла. Спусти се на земљу, забоде дванаест ножева, прође између њих и у пса се преобрати. Залаја вештица и одјури из дворишта.

- Па добро, - рече младић,- научићу ја тебе памети.

Сиђе Циганин са доксата и свих дванаест ножева из земље повади.

Ујутро се узнемири газдарица: нема јој свекрве. Види газдарица: по дворишту црни пас јури и завија да га у кућу пусте. Шта је то? Младић исприча газдарици све како је било.

- Ножеве сам из земље повадио да свекрва твоја никоме више јаде не задаје. Кад је живела као пас, нека псом и остане!

...vrati se na izbor prica