ХРАБРИ ЦИГАНИН

Живео једном један Циганин. Имао је жену и петоро деце. Жена је гатала по селу како би зарадила новац за хлеб и тако хранила своју породицу. Тако једном врати се она са гатања и донесе кући хлеба, кајмака и свакаквих ђаконија. Најео се Циганин, намаза свој стомак кајмаком, леже на сунце и остаде тако лежећи. Долетеше муве и слетеше му на стомак- њих тачно сто комада. Снађе се Циганин, лупи се по трбуху и – цап царап! Повика:

- Жено, једним сам ударцем сто душа побио!

Деца се засмејаше а Циганин се учини сам себи јако важним. Пође он до ковача:

- Ковачу, искуј ми таблицу на којој ће писати да сам једним ударцем сто душа побио.

Шта ће ковач? За час посла искова такву таблицу. Окачи Циганин таблицу око врата – сад је он прави витез! Остави он жену и децу и пође да тражи своју срећу.

Дође до неке шуме и види: гомила суварака лежи. «Па добро, - помисли он,- бар за дрвима не морам ићи.» Запали Циганин ту гомилу прућа са свих страна и седе поред ватре да се огреје. Није то била обична гомила прућа. То је змај прождрљиви себи гнездо свио. А змаја су се бојали сви становници царства у које је Циганин доспео. Запали се змај и изгоре у страшним мукама. Кожа му је уз силан прасак пуцала, као да су топови грували.

Од страшне буке, пробуди се цар у своме дворцу. Позва цар слуге:

- Шта то би? Одакле таква бука?

Донесоше цару дурбин. Гледа цар: у тој шуму, где живи змај, гори ватра до самога неба. Седе цар у кочије и пође да види чудо невиђено. Кад дође у шуму виде како неки Циганин код ватре седи и у запаљеног змаја гледи.

Изненађени цар упита:

- Јасно је да си храбар витез кад си такав подвиг учинио!

А Циганин показа на таблицу и рече:

- Шта је за мене један змај! Па ја сам једним махом сто душа побио.

- Слушај циго, - рече цар, - дођи у моју службу и ја ћу те добро наградити. А ако ми се и свидиш и кћер ћу ти своју дати.

Пристаде Циганин и пође са царем у дворац.

Тај цар је био у свађи са царем суседнога царства. Једном цар рече Циганину:

- Слушај, циго! Хоћу ја свога суседа добро памети научити. Дајем ти сву своју војску – свих хиљаду војника. Води их у борбу.

- Не треба мени никаква војска. Ја сам витез и сам ћу са твојим непријатељима изаћи на крај. Само ми дај сведоке да неко не помисли како те ја варам.

- Па добро, како хоћеш...

Пође Циганин са сведоцима освајати суседно царство. Дође до престонице и запали ватру код градских зидина. Стави на штап парче меса и стаде га на огњу пећи. Одједном, ниоткуда се појави пас, дограби парче меса и трком у град. Разгоропади се Циганин, узе палицу и даде се у потеру за псом. Док је тако трчао и палицом махао, сву је војску суседног цара побио. У то се пас све више дворцу приближавао и Циганин у стопу за њим. Пас у дворац, Циганин у дворац. Све је у дворцу Циганин побио, у јурњави и суседног цара обори, али на крају успе месо од пса отети. А сведоци за њим трче и све његове подвиге бележе.

Врати се Циганин као победник. Рече му цар:

- А сад ми укажи част и узми моју кћер за жену. Буди господар дворца и живи како ти душа хоће.

Направише богату свадбу и поче Циганин живети са царевом кћерком. Али какав је то био живот за једног Циганина? Чим ће зора – царева кћер седа за огледало и по читав дан се удешава. Мисли Циганин: - моја Циганка чергарка бар је на дим мирисала, а ова на бог зна шта мирише. На свакакве помаде и мирисе. Морам ја одавде бежати!

Док је он тако мислио, под прозором је неки сељак пролазио. Позва га Циганин и рече:

- Слушај, пријатељу, ја сам ти се случајно царском кћерком оженио. Немам ти ја снаге са њом живети. Помагај!

А сељак ће лукаво:

- Да, циго – рече- тешка ситуација. Али ја ћу теби у несрећи помоћи. Скидај своју одећу и облачи моју...

Обрадова се Циганин, сбаци своју богату одећу, навуче сељачке хаљине и одјури ка својој Циганки чергарки. А сељак у дворцу остаде.

Бежећи од цара, дограби Циганин пар чистокрвних арапских коња, упрегнутих у златне кочије. Јури он, али му не би пријатно: коњи беху тако силни да су узде из руку чупали. Би тешко Циганину, и сасвим без снаге оста кад стиже до првог села. Скупи он сељане, те им рече:

- Дајте ми своје коње.

- Ма шта је теби!- зачудише се сељани- Где ћемо ми наћи коње који се са твојима могу мерити?

Циганин им са неверицом рече:

- Ма, варате ви мене, сељани! Хајдемо у коњушницу да се сам уверим!

Читавог свог живота Циганин је са рагама посла имао. Нађе он у коњушници једну сасвим израбњену рагу, обрадова се и повика:

- Баш ово мени треба!

Испреже из запреге једног арапског коња, упреже рагу и настави пут. А рага ма колико трчала, тешко је стизала арапског коња.

- Што ти тако по своме јуриш? повика Циганин на вранца. Ти ми читаву запрегу квариш!

Дође он у друго село и замени другог арапског коња за још једну рагу.

Удари Циганин бичем а раге никуд с места. Кочија златна, тешка, није по њиховој мери. «Кад два коња не могу једну кочију са места померити, онда та кочија ничему не служи», помисли Циганин. Баш тад виде Циганин некаквог сељака који му је са запрегом у сусрет ишао. Замени Циганин златну кочију за сеоске таљиге и врати се назад у свој цигански табор.

...vrati se na izbor prica