Живео једном један цар и имао три сина. Највише је волео најмлађег. Имао је тај цар огромно богатство које је стекао на невиђен начин: довољно је било да нешто само пожели и богатство му је само падало у руке. А разлог томе беше златна јабука која је расла у царском врту. Ал ето ти несреће - од неког времена стаде да долеће из далеких крајева у царски врт чаробњак Гавран-Гаврић. И шта је он радио? Ломио је гране и јео златне јабуке. Растужи се цар, па позва синове и рече им:

- Шта да радимо, децо моја? Треба спасити нашу јабуку.

- Треба пратити лопова. - одговорише синови.

- Синови моји, зар се на њега може мотрити кад он по ваздуху лети?

- А ми ћемо пробати. Сад ћемо бацити коцку, па на кога падне, тај ће да иде прву ноћ да стражари.

Тако и урадише. Бацише коцку и она паде на најстаријег сина. Узе он топлу перину и пође у врт. Дође до сеника што је поред јабуке стајао, ту разастре перину, леже на њу, умота се и заспа. Тако он ништа не откри и ујутро се врати без икакве вести. А Гавран-Гаврић је долетео, наломио гране, искљуцао јабуке и мирно одлетео назад у своје царство. Упита цар најстаријег сина:

- Па шта би, синко? Јеси ли шта видео?

- Не, оче. Никог и ништа видео нисам.

- Ништа ви нећете ни видети, децо моја, - још више се растужи цар.

Следеће ноћи средњи брат пође у врт да стражари, али ни он ништа не откри. Тада најмлађи син дође оцу и рече:

- Оче, нико ти, осим мене, не може помоћи. Ја ћу ухватити лопова.

Узе он оштар мач, па још понесе векну хлеба, хармонику, гитару и ћилим и пође у врт. Најпре је обишао цео врт, па тек онда дође до сеника, седе под јабуку и поче свирати на гитари. До поноћи је он свирао и певао песме - најпре уз гитару, па уз хармонику. У поноћ поче сан да га хвата. Седе он тада на ћилим и поче звезде на небу бројати.

Броји он тако звезде и окрајак хлеба једе. Доста је хлеба појео кад виде: подиже се јака олуја, прави ураган. Погледа царевић у небо, а отуда на њега лети огромна птица. Крилима је птица месец заклонила и замрачила читав врт.

- Само ти лети, сачекаћу ја тебе, - прошапта царевић и сакри се у заседи.

Седе Гавран-Гаврић на јабуку и на њој се одмах гране зањихаше.

Узе царевић мач, искочи из заседе и удари грабљиву птицу по крилима.

Изви се Гавран-Гаврић у небо и закрешта:

- Запамтићеш ти мене, Иване-царевићу. Нећу ти опростити!

Уплаши се царевић, паде ничице на земљу, а кад се освести, виде да под јабуком лежи црно гавраново перо, огромно - пет метара дуго. Узе Иван перо Гаврана-Гаврића и с њим пође оцу и рече му:

- Ти знаш, оче, какав сам ја јунак. На белом свету нема никог од мене храбријег. Биће да је само овај Гавран од мене јачи. Док је одлазио, рекао је да ми неће опростити.

Намрачи се цар кад чу за невољу. А невоља - она скупо кошта. Приреди цар гозбу за цео свет у част победе најмлађег сина над Гавраном -Гаврићем. Пред вече, почеше гости да се разилазе. Пође Иван с мајком по врту да прошета, кад налете Гавран-Гаврић, зграби царицу и однесе је не зна се куда. Сви повикаше:”Јао - јао!” Али, куда да појуре и кога да зову? Никуда им није било ићи и никога нису могли звати.

О томе и не треба више говорити. Годину дана није било цареве жене. Муж је тражи, деца је траже - али све је узалуд. Тугује цар. “Зашто сам, -мисли он, - дирао тог Гаврана Гаврића? Хтео сам богатство своје спасити, а жену сам изгубио”.

Тако једном дође цару најстарији син и рече му:

- Благослови ме, оче, идем да тражим мајку.

Шта ће отац, пусти га да иде и даде му брод, морнаре и блага свакојака, да на путу не би пропао. Тако он и пође. Годину дана од њега није било никаквих вести. После годину дана, дође цару средњи син па и он замоли за дозволу да крене на пут. И њему цар дозволи да иде. Прође још једна година, а од цареве старије деце није било ни гласа, као да су у земљу пропала.

Поцрнео цар од туге и жалости.

И ево, долази цару најмлађи син, Иван, и рече му:

- Пусти ме, оче. Не могу ја код куће седети. Мајку је Гавран однео, браћа су нестала. Пусти ме, оче!

- Шта си то наумио, сине? - рече цар. - Остао сам без жене и старијих синова, а сад ти хоћеш да сасвим сам останем. Не можеш их наћи, сине.

- Ја ћу оче, свеједно да одем, са твојим благословом или својом вољом. Не могу ја мирно код куће седети, кад су ми мајка и браћа у невољи. А за мене се ти не брини - ја ћу их наћи и кући довести.

Тако и он пође за својом браћом.

Пловио је тако Иван по плавом мору, можда један дан, можда месец дана, а можда и читаву годину.

Једног дана рече њему капетан:

- Јеси ли приметио, Иване - царевићу, да наш брод не плови сам од себе, већ га нека сила, не зна се куда носи?

- Погледа Иван пажљиво - и заиста, као да брод вуче нека непозната сила у њима непознатом правцу. Тада Иван нареди капетану:

- Пусти брод да слободно плови и опусти слободније једра.

И тако, сила их повуче до саме средине мора, где стоји стуб-магнет. То је Гавран-Гаврић поставио стуб да ниједан брод не би поред њега прошао. Тај стуб је све ка себи привлачио. Привукао је и брод Ивана-царевића. Тад он узе челично копље, упре га у стуб и окрену брод у страну. Кад брод поче да се окреће, виде Иван-царевић да су се на стуб још два брода насукала - бродови његове браће. Одвоји Иван и та два брода, па сви заједно запловише даље од зачараног места.

Нису дуго пловили кад видеше копно. Пристаде Иван уз обалу. Гледа он тако и виде да на бродовима његове браће већ никог нема. “Мора да негде у близини лутају”, - помисли он. Изађе Иван-царевић на обалу, а тамо на песку виде трагове људске. Пође он по траговима и дође до ограде, тако високе да се није могла нити прескочити нити оком читава сагледати. “Хајде,-помисли он,- да пробам ову ограду обићи”. И пође. Колико је времена прошло, то нико не зна, само одједном изађоше му у сусрет оба његова брата. Они су такође обилазили ограду, само са друге стране. По свему судећи, ограда беше округла.

- Одавно ви тако, овуда идете? - пита Иван-царевић.

- Одавно, рачунај да има већ пола године.

- И шта, никаквог улаза унутра нема?

- Чак ни мува не може да уђе!

Пођоше браћа назад, до својих бродова. Нареди Иван својим морнарима, да направе дугу ужад, а кад они то урадише, завеза он свој мач за крај конопца, добро замахну и баци. Изви се мач изнад облака и прелете преко ограде.

- Пробај - рече Иван средњем брату, - је ли јак конопац.

- Средњи брат се поче пети уз конопац и конопац издржа. Иван за њим посла најстаријег брата. Конопац издржа обојицу. Тад им довикну Иван-царевић:

- Сиђите обојица!

Он је само проверавао да ли ће конопац њега самог издржати, јер он беше од браће крупнији. Кад браћа сиђоше, он сам поче да се пење по том истом канапу.

Попе се тако до врха ограде, па довикну браћи:

- Слушајте браћо, чекајте ме тачно годину дана. Ако се не вратим, идите кући код оца нашега. Сами и онако нећете моћи ништа урадити.

Спусти се Иван-царевић низ другу страну ограде и изненади га лепота која се пред њим открила: свуда около алеје, цвеће расте, птице певају као у бајци. Пође он путем и одједном виде: стоји кућа сва од бронзе и на сунцу се пресијава.

- Какво је ово чудо? - зачуди се царевић.

Загледао је кућу са свих страна и таман се спремио да оде кад зачу неки глас:

- Хеј, момче! Кад си већ овде дошао, удри у десни зид куће и отвориће ти се дванаест врата.

Погледа око себе Иван-царевић и не виде никога. А глас ће опет:

- Шта чекаш? Хајде, удри по десном зиду!

- Ко ме то прави будалом? - помисли Иван-царевић, па се наљути и лупи ногом по десном зиду. И гле чуда: размакну се зид и отвори се дванаест врата. Уђе Иван-царевић у кућу. Кад тамо: пред њим седи Јелена Прекрасна са својим златним увојцима и свилену марамицу везе:

- Здраво да си, Јелена Прекрасна!

- Здраво био Иване-царевићу. Којим добром овде дође?

- Тако и тако - Иван јој све исприча, - мајку своју тражим.

- Знам ја, где је она. Ако се закунеш да ме нећеш овде оставити, научићу те како да је спасеш. Ако се не закунеш, нити ћеш мајку спасити, нити ћеш се сам одавде извући.

Чак и да га није молила, Иван-царевић би својевољно на све пристао- јер она беше права лепотица.

Царевић јој рече:

- Па добро, Јелена Прекрасна, дајем ти реч да те нећу овде оставити, повешћу те са собом ма шта се догодило.

Тада она рече:

- Добро ме слушај шта ћу ти рећи. Твоја ја мајка ту и ту. Иди до ње - сакриј се и не излази док Гавран-Гаврић не каже да ти ништа лоше неће учинити. А кад ти то каже, слободно изађи и не бој се јер је за њега реч-закон.

- Дође Иван-царевић до мајке. Кад га виде, сва у сузама, мајка му се баци око врата, а он јој рече:

- Немамо кад сузе лити. Боље је да ме одмах сакријеш, а кад долети Гавран-Гаврић уради тако и тако. И пренесе јој све како му је рекла Јелена Прекрасна.

Само што је мајка успела да сакрије сина, кад се небо смрачи јер баш тад долете Гавран-Гаврић.

Гавран-Гаврић се добро наједе па леже да се одмори. Тада му приђе царица и рече:

- Гавране-Гаврићу, дојадило ми је све ове године у самоћи седети. Дај да мало поред тебе седнем. Ти лези, а ја ћу ти чешљем перје расчешљати.

Обрадова се Гавран-Гаврић. Стави он своју главу у царичино крило и она му поче перје чешљати и као успут поче говорити:

- Много сам усамљена. Ех, кад би само мој вољени син Иван код мене дошао. Али, ти га не би пустио, убио би га, убио би га из пакости.

- Зашто бих га убио? Не бих га убио! - рече Гавран-Гаврић.

- А шта би ти то са њим урадио!

- Како, шта бих му урадио? Нахранио бих га, напојио и назад, на пут бих га испратио.

Само што је то рекао, кад -хоп!- искочи царевић.

- Здраво да си, Гавране-Гаврићу.

- Еј, момче,Иване-царевићу, надмудри ти мене! - насмеја се Гавран-Гаврић- Али, кад сам већ дао реч, ја ћу је и одржати, нећу те ни пипнути.

Приреди Гавран велику гозбу у част доласка Ивана-царевића. Почеше се веселити и гостити. Код Ивана у тањиру - мало парче, а Гавран-Гаврић одједном целог бика поједе и буретом вина га залива. Гледа га Иван-царевић па рече:

- Гавране-Гаврићу каква је то ђавоља снага у теби!

А Гаврна-Гаврић се смеје:

- Зар је то ђавоља снага? Пођи са мном у подземље, па ћеш видети шта је то ђавоља сила.

А Јелена Прекрасна је овако саветовала Ивана: “Слушај, он ће те у подземље своје водити. Тамо лежи његов чаробни мач. Ако га подигнеш пред очима Гаврана-Гаврића, мач ће те сам убити, без ичије помоћи. Али, ако се Гавран-Гаврић окрене, онда не оклевај, већ одмах хватај мач и удри злог чаробњака. Ту ће му доћи крај.”

Поведе тако Гавран-Гаврић Ивана у подземље:

Кад тамо, види царевић да стварно, мач огромни лежи.

- Ево где је та ђавоља сила! - повика Гавран-Гаврић. - Пробај да га подигнеш, Иване, а ја ћу гледати да видим имаш ли довољно снаге и можеш ли се са мном борити.

- Ма, где ја могу с тобом да се мерим! - поче Иван. - Погледај само како си снажан. Где ја могу с тобом?

Засмеја се Гавран-Гаврић. Тако су га насмејале речи царског сина да су му очи од смеха засузиле. Поче он очи трљари да сузе обрише. Тек што је затворио очи, кад га Иван-царевић удари по глави мачем - и на месту уби.

Врати се он мајци, па рече:

- Мајчице, више се немамо кога бојати. Сада смо слободни.

И тако њих троје - Иван-царевић, царица и Јелена Прекрасна - почеше скупљати благо Гаврана-Гаврића. Не зна се колико су тако они скупљали и вукли благо, један дан или читав месец.

Тек кад су дупке напунили два брода, нареди Иван-царевић:

- Станите, и ово је доста!

Поможе он својој мајци и Јелени Прекрасној да прескоче високу ограду, смести их у брод и таман да крене назад кући кад му рече Јелена Прекрасна:

- Ех, Иване, опрости ми, заборавих у својој спаваћој соби, под јастуком две кокошје кошчице.

- А и шта ће ти те две кошчице? - зачуди се царевић.

- Ништа ме не питај, Иване, све једно ти нећу рећи. Само, без те две кошчице ја живети не могу...

- Па, добро, - рече Иван-царевић,- сачекајте ме. Мада то и није нешто бог зна како важно.

Поново он прескочи ограду и пође у бронзани дворац. Уђе у дворац. И заиста, под јастуком у спаваћој соби нађе две кокошје кошчице.

Зави он те две кошчице у марамицу, стави их у џеп, па пође назад.

Међутим, мало је времена потребно да би се све ово испричало, а у ствари... Док је Иван ишао тамо-вамо, прошао је дан, а можда и два. А за то време ево шта се догодило. Иванову браћу надвлада завист. “Како то? - мисле они. - Ми толико година родни дом нисмо видели, толико смо мука претрпели, а назад се празних руку враћамо. А Иван је и нас спасио, и мајку је вратио, и Јелену Прекрасну испросио и толико богатство освојио.” И тако они по тамној ноћи запалише уже, да Иван преко ограде не би могао прећи, седоше на брод и запловише кући. А од мајке и Јелене Прекрасне су тражили да се закуну да ће оцу рећи да их није спасио Иван-царевић, већ да су их спасили они, његова старија браћа.

Да ли претњом или лукавством, не зна се, али натераше они мајку и Јелену Прекрасну да се закуну да оцу неће рећи ниједне сувишне речи.

Одоше тако браћа, а Иван-царевић се врати до ограде, ухвати се за уже, а оно паде на земљу, онако до пола изгорело. Схвати Иван шта су му браћа урадила, седе на камен и ражалости се. Али, сузе му нису могле помоћи, требало је нешто и урадити. Људи кажу, да се паметан човек и за ивер ухвати, и тад би му све пошло за руком. Извади Иван-царевић кокошје кошчице, стаде их у рукама окретати па их једну о другу удари.

И само што је то урадио, кад се пред њим створи Аљошица на једној ножици.

- Шта желите, Иване-царевићу?

Иван исприча све како је било - како је победио Гаврана Гаврића, како је мајку своју ослободио, Јелену Прекрасну испросио, свакаквог блага накупио, на брод утоварио и кући се хтео вратити, а браћа су са њим тако ружно поступили...

- Не тугуј, Иване-царевићу одговара Аљошица на једној ножици. Твоја браћа, царица и Јелена Прекрасна тек ће за месец дана кући стићи, а ти и ја ћемо се већ данас у поноћ кући вратити. Седи на мене!

Стави он Ивана себи на рамена и заједно са њим полете небу под облаке.

И заиста, ни поноћ није дошла, а они се нађоше у том царству, у том граду, где је владао Иванов отац. Међутим, не хтеде Иван царевић одмах пред оца да изађе, хтеде да прво види, шта ће урадити браћа кад стигну кући. Покуца тако Иван на врата једног старца обућара.

- Дедице, - рече,- пусти ме, молим те, да живим мало код тебе, а ја ћу ти помагати.

- Ма, шта је теби, синко. У мојој кући је тако прљаво да ти немам где постељу наместити. Како ћеш ти код мене живети?

- Не бој се ти, дедице, ја ћу се већ некако снаћи.

И тако, пусти га старац у кућу и поче Иван код њега да живи.

Прође месец и вратише се браћа. Као што се и могло претпоставити, сачекаше их са свим почастима и славом. Уз музику и топовску паљбу. У част срећног догађаја приреди отац велику гозбу. Али, на тој гозби браћа само што се не посвађаше: и један и други су хтели Јелену Прекрасну себи за жену узети.

А Јелена Прекрасна седи спуштене главе и размишља шта јој је чинити. “Нису мене они спасили, већ Иван царевић. Њему сам се, а не њима, на верност заклела.”

Мислила је Јелена Прекрасна, мислила и ево шта је смислила. Решила је лукавству прибећи.

Ви се браћо, - рече она, - за мене не борите. Немојте се узалуд свађати. Ја ћу се удати за онога који ми до свадбе набави две ствари које желим.

- Које су то ствари?- упита најстарији брат.

Одговара му Јелена Прекрасна:

- Прва ствар је ево оваква. Имала сам ципеле за свадбу спремане. Те су ципеле златом проткане, драгим камењем посуте - таквих истих на читавом свету није било. Али сакри их Гавран Гаврић на високом храсту који расте на стрмој гори, тамо и тамо. Донесите ми их пре но што се месец на небу појави.

Бацише се браћа у потрагу – али никако да нађу. Пустише глас: ономе ко испуни услов Јелене Прекрасне, пола царства ће дати.

Дође та вест до Ивана.

Рече он старцу обућару:

- Иди у дворац до најстаријег царевића и реци да ћеш му наћи то што тражи.

- Шта је теби сине. Како бих је то могао наћи?

- То већ није твоја брига. Само мене не спомињи.

Пође старац у дворац а Иван удари једном кокошјом кошчицом о другу и позва Аљошу на једној ножици. Посла да га испуни задатак Јелене Прекрасне.

Врати се старац, уђе у кућу и од чуда себи не могаше доћи: од тих ципела таква светлост се ширила да је и ноћу у кући било тако светло ко по дану...

Кад Јелена Прекрасна доби своје ципеле, би јој јасно да нешто није у реду, нису браћа сама могла доћи до њих и биће да је то све Иваново дело. Али то што је мислила није показала, само је браћи рекла:

- Па добро, мој први услов сте испунили. А сад ми другу ствар набавите. Имала сам венчаницу коју ми Гавран Гаврић сакри на само дно сињега мора. Ко ми нађе ту хаљину за њега ћу се и удати.

По други пут најстарији брат није часа часио и одмах пође до старца обућара:

- Тако је и тако – донеси ми свадбену хаљину.

Иван нареди старцу да га не одбије, те он пристаде помоћи најстаријем брату.

И опет је Иван Царевић уз помоћ Аљоше на једној ножици испунио молбу Јелене Прекрасне.

А она немаше куд, но да реч одржи и за најстаријег брата пође. Рече му Јелена Прекрасна:

- Добро, драги мој, кад си испунио моје жеље, ја ћу се за тебе удати. Али те молим да ми испуниш још једну молбу: позови на царски двор све мушкарце овога града, и младе и старе јер хоћу све да их дарујем.

Сабра се на тргу испред дворца сав народ, сви мушкарци града. Иде Јелена Прекрасна и свакога дарује: некоме златник а некоме прстен за успомену. И Иван је дошао пред дворац, али га је тешко било препознати, јер беше јако прљав и подеран. Кад дође ред да њега дарује, узе га Јелена Прекрасна за руку и поведе до цара:

- Ево, оче! Нису мене твоји старији синови спасили. Нису они твоју жену од злог чаробњака Гаврана Гаврића избавили, већ то учини овај момак, син твој најмлађи. Зато ћу њему верна жена бити.