ЦИГАНИН И ЧУДОВИШТЕ

Лутао је светом мали цигански табор. Живеше у њему сиромашни Цигани - нико од њих немаде ни пара ни докумената а поред тога цигански момци су се и од војне обавезе скривали. Беше то у старо доба кад је све било другачије - кад се и по двадесет и пет година војска служила. Па ко би радо у војску ишао? И тако, крили су се Цигани по шумама. Били су гладни и било им је хладно. А хранили су се тиме што им је у руке пало: рибу су ловили, печурке скупљали, у селима су за своју децу хлеб молили.

И беше у том табору један Циганин - мали растом, попут детета, али зато у раменима беше широк и необичном снагом од природе обдарен. О себи је овај Циганин овако говорио:

- Иако сам мали, делија сам прави. Сви ме се боје јер су моћне руке моје. Све чега се латим очас ја урадим. Колико сам јак не знам ни ја сам!

Једном тако нађе се тај табор на поседу једног кнеза. А тог кнеза беше задесила велика несрећа - његову земљу нападе страшно чудовиште које се усели у кнежеву шуму и ником проћи не даде. Ко у шуму пође - више се кући не врати. Позва кнез војнике. Они, са пушкама на готовс, пођоше у шуму на чудовиште али и они изгинуше. Тада кнез поред шуме постави стуб са натписом: “ Напред нема пута: пролазници неће проћи.”

Дође цигански табор до тога стуба. Прочиташе Цигани онај натпис, почеше галамити, а мали Циганин искочи испред свих и повика:

- Слушајте браћо, идем ја у шуму! Немам се чега бојати! Неће мене ваљда уплашити шумска звер или богати кнез или не знам ти ко још!

А стари Цигани га одвраћају:

- Ма, куд си кренуо? Слушај, ухватиће те кнежеве слуге и послати у војску - па ћеш видети шта ће те снаћи!

- Ма неће бити ништа, - рече младић, - ја сам срећковић!

И крену Циганин у шуму кад зачу како неко уздише, а ко уздише - не зна се. Пође Циганин према гласу и изађе на пољану. Кад тамо, имао је шта и видети - лежи чудовиште - реп му дуг - предуг а глава као у крокодила. Лежи тако чудовиште и хрче, спава на сунцу. Одломи Циганин дрво, направи од њега јаку тољагу и приђе ближе чудовишту. Продрма тољагом чудовиште, а оно се само окрену и поново захрка. Замахну Циганин и само једном тресну чудовиште међу уши - кад оно одмах душу испусти. Седе Циганин поред чудовишта и чека- да ли ће се померити? Сачека мало, још једном погледа на чудовиште и увери се да је стварно угинуло.

Врати се Циганин у табор. Стадоше Цигани да га запиткују: како је успео жив остати? Исприча младић све како је било, па још рече:

- Ето, какви сте ви - свега се бојити! За мене једни говоре да сам сирот, други говоре да сам глуп, трећи говоре да сам слаб. А ја се, видите, нисам уплашио. Одлучно сам за све вас кренуо. Све једно - или ћу остати жив или ћу умрети!

Треба рећи и то да кнез земље на којој су се Цигани нашли, никако није подносио Цигане. И зато посла свог официра да те Цигане прогна са кнежеве земље. Дође официр у табор и рече:

- Хајде, губите се одавде! Све једно у шуму не можете, јер тамо живи чудовиште које ће вас све појести.

- Е мој господине, - одговори му мали Циганин, - ти си мало закаснио. Нема више никаквог чудовишта. Ја сам ишао у шуму и сам с њим изашао на крај.

На те речи, официр се грохотом насмеја.

- Ех ти, скитницо-преваранту! Зар ти да с њим изађеш на крај! Читава чета војника на њега је ишла и назад се није вратила, а ти кажеш да си га сам успео убити.

- Не верујеш? Идемо да видимо!- рече Циганин па ухвати официра за руку и повуче га са собом у шуму. Стаде га официр молити:

- Пусти ме, док се несрећа није догодила. Тамо се не сме ићи. Колико је само војника у шуми остало - ни броја им се не зна. Наш је кнез и наредбу издао да, ако неко савлада чудовиште, он ће га двадесет петогодишњег служења војске ослободити.

Кад је Циганин чуо те речи, још је јаче официра за руку ухватио. А овај стаде још више да вришти:

- Ево и коња ми узми, само ме немој у шуму водити. Пусти ме циго мили! Хајде да пођемо до кнеза и да молимо да нам да војнике да нам помогну.

- Па добро, - попусти циган, - да пођемо! Неће ме ваљда кнез убити.

Дођоше они тако до кнеза и Циганин му рече:

- Ја сам убио чудовиште!

- Е, то још треба и проверити, - одговори му кнез. - Ако ми покажеш убијено чудовиште тек ћу ти тада поверовати.

- А, не, - рече Циганин, - тако се не ради. За данас је доста. Уморан сам. Прво ме ти лепо нахрани и напој, па ћу ти и чудовиште показати.

Нахранише га и напојише.

Он се мало код кнеза одмори, па кнез сабра читаву чету војника, а испред свих постави Циганина, и сви пођоше у шуму да убијено чудовиште виде. И не дошавши до одредишта, чета војника се на разне стране разбежа.

- Ех, ви, војници! - наљути се Циганин, одмахну главом и даље сам пође.

Упрти он чудовиште себи на рамена, донесе га кнезу, баци га на земљу па рече:

- Видиш ли сад?

- Видим, - рече кнез.

- Је ли чудовиште убијено?

- Убијено је.

- А сад, и ти испуни своје обећање: од службе војничке нас Цигане ослободи, свима документа дај и више мој табор на својој земљи да ниси дирнуо, или ћу те збацити са тог твог престола.

Уплаши се кнез,- па како и не би кад је Циганин сам онолико чудовиште победио! - па уради све што је Циганин тражио. И још је за сваки случај оставио тог Циганина да му као витез у служби буде. Ко зна - можда му затреба.

...vrati se na izbor prica