Живели једном богати Цигани: муж, жена и син јединац. Ничега се тај младић у кући није одрицао, шта год је тражио родитељи би му учинили. А кад је мајка умирала, на самрти је од њих тражила да читаве године хране и поје сваког човека који буде хтео да је спомене. Тако су отац и син седели и за годину дана су половину богатства на помен потрошили. Не прође још дуго време - кад отац би на самрти и исто такво завештање сину остави. И шта ће се десити? Иако су ти Цигани живели богато, док је син оцу и мајци помен давао, у кући ни пребијена пара није остала.

Једног лепог дана устаде момак и види: џепови празни, у кући ни кора хлеба, зидове буђ покрила, а по плафону се паучина ухватила. Шта да ради? Узе он торбу и пође срећу своју тражити. Дође тако Циганин у град, иде по улицама, гледа на тезге, а тамо толико робе и ђаконија да не зна шта ће пре погледати. А да купи - нема чиме! Тако је он пред излогом стајао и облизивао се, док му не приђе озбиљан трговац у скупој одећи.

- Би ли хтео код мене радити? - упита трговац.

- Хоћу, - одговори Циганин, - све једно немам куд да идем.

Доведе трговац Циганина у свој дом, а у сусрет им трчи трговчева кћер - лепа госпођица, сва бела и румена.

- Оче, кога си то у кућу довео? - повика трговчева кћер, - Погледај на његове дроњке, види како је страшан, како је прљав!

- Сачекај кћери, рече трговац, - сад ћемо га ми у ред довести.

Дохватише слуге Циганина, почеше га прати, шишати и чистити. А кад су све то завршили, доведе трговац Циганина пред кћер и пита је:

- А сад, како ти се чини? Одговара ли? ...

Погледа трговчева кћер на Циганина и у страну скрену поглед од збуњености. Младић јој се беше јако свидео.

Тако и остаде Циганин да живи на имању тог трговца. Али, на несрећу, у своме дому он се никаквом послу није научио и зато му и овде ништа није ишло од руке! Каквог би се год посла прихватио - све је наопако и без икаквог реда испадало. Чак га и трговчеве слуге стадоше исмевати:

- Ти будалино невешта!

Да се трговчева кћер није заузела за Циганина, давно би се трговац са таквим радником растао. Види трговац, да у кући од младића никакве вајде нема, и посла га у дућан да тргује. На првом послу, младић је такву штету своме газди нанео, да се овај за главу хватао.

У помоћ! - викао је он. - Он ће ме до просјачког штапа довести!

А кћер се опет за њега заузе:

- Оче, можда он само не уме да продаје! Нека проба да купује.

Следећег дана трговац говори Циганину:

- Ево ти паре. Пођи на базар и купи дрва за зиму. Али пази, купи таква дрва која ће добро горети.

Циганин се никад сличним послом није бавио. Пође он на базар, купи тамо десет товара дрва и нареди сељацима:

- Идите тамо и тамо, том и том трговцу, свалите дрва на гомилу и запалите. Видећемо како ће да горе.

А шта ће сељаци? Раде шта им се каже. Довезли дрва, сложили их на гомилу и запалили. Дрва су добро горела! После једног сата само је угаљ остао. Скупи младић пепео и угарке и показује их трговцу:

- Све сам урадио како си наредио. Дрва сам купио, у двориште довезао, на гомилу сложио и проверио како горе...

Трговац само главом маше:

- Какав си то човек? Шта ћу ја са тобом да радим? Треба да те отерам док не буде касно.

Дотрча трговчева кћер и стаде молити оца:

- Оче, не терај га, дај му последњи пут неки задатак. Ако он и овога пута не уради како треба, онда ради како хоћеш, ја га више нећу штитити.

Трговац се сложи:

- У реду, само да знаш, то ће бити последњи пут.

Следећег дана дошло је време да трговац шаље своју робу преко мора. Опреми он брод и нареди Циганину:

- Ево теби, момче, помоћнике и пођи са њима у прекоморске земље. Тамо продај моју робу, а за добијени новац купи другу. Само пази, у далеким земљама бирај то што код нас нема, да та роба овде буде право чудо.

Стави трговац Циганина на брод, а слугама својим нареди да пазе на њега, да неко зло не направи.

После неког времена почеше слуге да се кришом од Циганина договарају:

- Шта нам треба овај глупи Циганин? Само ће нам сав посао покварити.

- Ми ћемо и без њега посао завршити.

- Хајде да га искрцамо на неко пусто острво, да нам не смета, а кад се будемо враћали - узећемо га са собом.

Тако и урадише: Искрцаше Циганина на пусто острво, дадоше му јела и пића довољно за пола године и отпловише у прекоморске земље.

А шта ће Циганин? Запали он на обали ватру, добро се наједе и леже да спава. Ујутро се пробуди и поче да лута острвом: треба и некакав смештај наћи. Ишао он тако, ишао и одједном виде - на брду се пећина црни .

- Аха, - досети се он, - баш то ми и треба!

Уђе Циганин у пећину и поче да посматра. Одједном виде - сандук стоји. Приђе Циганин сандуку, отвори поклопац и - само што није ослепео. У сандуку беше право скривено благо: драго камење, злато и сребро. Поче Циганин да мисли шта му је радити, и ево шта је смислио: поче да меси глину и да прави цигле, а у средину сваке цигле стави и сакри драгоцености. Направи Циганин једанаест таквих цигли. “Некако неједнако испада - помисли Циганин, - треба направити још једну циглу да би се добило туце.” Направи Циганин још једну, али сасвим празну циглу, и стави свих дванаест цигли на скровито место.

А трговчеве слуге за то време сву робу распродаше, нову купише и почеше се враћати назад. Допловише до острва на коме су оставили Циганина и са собом га покупише.

- А шта ће ти то? - питају они, видећи како Циганин цигле у врећу слаже и на брод носи.

- Па тако, - одговара младић, - кад стигнем кући треба поново да зидам.

Насмејаше се трговчеви људи:

- Шта може човек од њега да чује? Будала остаје будала.

И тако, доплови брод у град. А по закону, кад се трговац враћа кући, дужан је дати прилог царској благајни. Спремише се трговчеви људи да с поклонима пођу цару. И Циганин заједно са њима са својом врећом. А пред свима иде трговац, од свих најважнији. Дођоше пред цара и поче сваки од њих свој поклон да показује - један је донео ово, други оно. Свидеше се цару поклони. И тако, дође ред на Циганина. Погледа га цар и упита:

- А ти, Циганине, шта си ми донео из далеких земаља?

- Ево ово, ваше царско величанство, - рече младић и извади из вреће цигле.

Сви се грохотом насмејаше, а трговац се застиде због свог радника:

- Ваше величанство, не слушајте га, он је мало блесав. Држим га само ради забаве.

Али, Циганин не одустаје:

- Примите, ваше царско величанство, мој поклон. - И с тим речима даје цару ону последњу, дванаесту циглу, у којој ничег није било. Пружа Циганин циглу и говори: Ајде, сломијте је!

Сломише циглу, а у њој не беше ничега!

- Излази напоље, - повика трговац, - не срамоти ме пред господарем!

- Онда теби и не треба моја роба? - пита младић трговца.

- Губи ми се с очију заједно са својом робом!

- Добро, идем, - рече младић, - али ти ми и писмено потврди да ти ове цигле не требају.

Цару би занимљив њихов разговор.

- Циганин је у праву. Ако ти цигле не требају, напиши му потврду.

Трговац немаше куд, већ потписа да му његове цигле не требају.

- А сад погледајте, - повика Циганин, - дивите се ономе што сам ја донео.

Како Циганин сломи једну циглу, тако се из ње просуше драгоцености, да свима дах застаде. Схвати трговац, каква му срећа из руку измиче, и одлучи да је што пре врати назад, па рече:

- Види се, да ти циго ниси таква будала каквом се приказујеш. А кад је већ тако, дајем ти своју кћер за жену.