ЧАРОБНИ КОЊИЋ

Једном богатом Циганину умре жена и остаде му мали син да се сам о њему брине. Шта да ради? Како без жене дете да подиже? Мораде Циганин поново да се жени. Али, не беше срећан са новом женом јер је јако туговао за првом. Син је на мајку јако личио, па је сва очева љубав њему припала.

А маћехи се, наравно, то није свидело и свога пасторка није волела.

Ишла је својој мајци и тужила се:

- На шта то личи?

Чим муж дође са базара, одмах трчи детету. Мене не примећује као да ме и нема у кући.

Једном тако спреми се Циганин на базар и пред одласком пита сина:

- Реци сине, шта да ти донесем? Шта год затражиш - купићу.

Син му одговори:

- Ништа мени не треба, оче, само једно ћу те замолити: кад стигнеш у град, купи ми оно што ти прво западне за око.

- Тако ће и бити - насмеши се отац, - прва куповина је твоја.

Упрегну Циганин коње и крену на пут. Чим је ушао у град види: Јаше човек коња а за коњев реп коњић је привезан.

Сетио се Циганин шта му је син рекао, па пита човека:

- Кажи газда, продајеш ли свог коњића?

- Продајем. Видиш - на базар га водим.

- Не жури,газда, ја ћу од тебе коњића купити. Син ми је поручио да прву куповину за њега обавим.

Договорише се они око цене. Узе човек новац, одвеза коњића и даде га Циганину. Цео дан Циганин проведе на базару, и пред вече се врати кући. Уђе у кућу и рече:

- Па, синко, дођи поклон да видиш. Урадио сам како си рекао - на самом уласку у град купио сам овог коњића.

Обрадова се дечак кад виде очев поклон. Нахрани он коњића, напоји, расчешља му реп и гриву и поглади длаку на боковима. Од тог момента није се одвајао од коњића - постадоше они нераздвојни пријатељи.

Прође време и израсте циганчић у лепог и јаког момка. И што је лепши постајао, маћеха га све више није волела. Једном тако оде отац из куће послом, а маћеха по ко зна који пут оде својој мајци да се тужи. А ова је била велики мајстор за враджбине - краће речено - права вештица. И тако се кћер жалила мајци:

- Шта да радим с његовим сином? Због њега ми је живот у кући никакав.

- Добро, ја ћу те научити шта ти је чинити, - рече јој старица.

Узе она брашно, испече земичке, стави у њих неки отров и рече:

- Дај му ове земичке, он ће их појести и отићи на онај свет.

Врати се маћеха кући, позва пасторка па му рече:

- Спреми се у шуму по дрва. А да не би био гладан, узми млека, комад хлеба и ове земичке приде.

Спреми се младић да иде по дрва. Стаде коња да упреже, кад баш тада у штали зарза његов коњић. Приђе му младић, а овај му људским гласом говори:

- Млеко и хлеб ћеш појести сам, а земичке дај псима.

Пође Циганин у шуму, насече дрва, утовари их на таљиге и седе да презалогаји. Сети се шта му је његов коњић рекао, па поједе комад хлеба, попи млеко, а земичке баци псима. Они их поједоше и на месту угинуше.

Схватио је младић у чему је ствар, али никоме ни речи није рекао. Од тада је још више заволео свога коњића. А маћеха кад виде да није успела, опет појури својој мајци :

- Тако и тако, тако и тако, земичке није појео, већ их је псима дао - па они угинуше.

Старица ће на то:

- Нису ту чиста посла. Биће да му неко помаже. Па добро, пробаћемо нешто лукавије да смислимо.

Даде она кћери кошуљу и рече:

- То није обична кошуља, ако је обучеш - одмах ћеш изгорети.

Врати се маћеха кући па зове пасторка:

- Ја сам овде воду угрејала - дођи да се окупаш. А кад се окупаш- ево узми ову кошуљу, па се после купања пресвуци.

Пође Циганин да се купа кад у штали његов коњић зарза.

Отрча младић у шталу, а коњић му људским гласом говори:

- Кад се окупаш обуци стару кошуљу, а нову у пећ баци.

Тако Циганин и уради. Само што је нову кошуљу у пећ бацио, кад се пећ од невероватно много жара у парам-парчад претвори и разлете на разне стране. Виде то маћеха и по трећи пут отрча својој мајци- старој вештици.

-Ето,-виче, - изгубљена сам! Ништа неће тог Циганина.

- Ма чекај мало, говори вештица, - сад ћу да погледам која то нечиста сила помаже том момку.

Запали она ватру и стаде над огњем да врача.

- Аха, сад видим ко ти смета! - на крају повика стара вештица. Избаци коњића из штале и све ће бити у реду.

Појури маћеха кући, кад се у то доба и муж кући врати. Навали на њега Циганка:

- Избаци коњића из штале! Од њега, све једно, нема никакве користи. Не могу од њега ни корак да крочим - све се рита и уједа.

Не знаде Циганин шта да ради. И сина му је жао, а не би ни против жене. Приђе он сину па му вели:

- Шта ћемо да радимо? Неће она да коњића у дворишту држи.

Растужи се младић и отрча у шталу. А коњић му вели:

- Немој да си тужан, све ће бити добро. Реци оцу, да се, као, слажеш да мене из дворишта одведу. Само га замоли да ме последњи пут појашеш. Све једно, нема теби живота у родитељском дому. Маћеха те никако не воли. Без мене, она ће те, ако не данас, а оно већ сутра уништити. Чим ми на леђа седнеш, полетећемо изнад гора и појурићемо срећу да тражимо.

Речено - учињено. Дозволи отац сину да на растанку још једном коњића појаше. Седе младић коњићу на леђа, а коњ полете изнад гора високих тако да су их једва могли видети.

Летели су они преко мора и преко гора, преко шума и преко река и стигоше на сам крај земље и дођоше у најдаљу државу. Зауставише се код градског бедема. Тад коњић рече Циганину:

- Уради онако како ћу ти рећи. Ухвати овцу, одери јој кожу и обуци. И главу овчју такође на себе стави, да те нико таквог не може познати. А ако буду питали ко си и одакле долазиш, одговарај: “Не знам!”

Уђоше они у град, а код градске капије стража их зауставља. Гледа стража - какво чудо? Иде коњић, а поред њега - ни човек ни животиња: глава овчја, а тело човечје. Обавестише о томе и самог цара. Пита цар слуге своје:

- Ко је то?

Одговарају цареве слуге:

- Питали смо, ваше величанство, али на сва питања он увек исто одговара да, као, не зна ништа. Међу собом смо га зато и прозвали: Незналица!

- Пошаљите га у кухињу да ради! - нареди цар.

Тако слуге и урадише.

Послаше једном тако Незналицу у шуму по дрва. Узе он секиру и уже па пође. Уђе он у шуму и види: стоји храст, тако велики да се под његовим гранама читав цигански табор може сместити. Узе Незналица секиру и, не размишљајући много, исече читав тај храст на мале цепанице. Увеза дрва ужетом, баци себи на рамена и понесе у царску кухињу.

Нарамак огроман. Кад га кувари видеше - уплашише се његове снаге. Почеше да га испитују:

- Одакле си ти толика дрва узео?

- На том и том месту је стајао храст а ја сам га посекао.

Кувари се за главу ухватише:

- Шта си то урадио? Како си смео омиљени царев храст уништити?

А Незнализа одговара:

- Не знам ја! Одакле бих знао?

Одјурише кувари да обавесте цара. Схвати цар да то није обичан човек, већ прави јунака, па нареди цар да не дирају младића.

Треба рећи да то царство беше проклето страшним проклетством. У морима која запљускују царство појавила су се три змаја. И та чудовишта тражише од цара да им да три своје кћери за жене или ће му царство уништити и све људе побити. Баш тада је дошло време да најстарија царева кћер на морску обалу пође. Сав несрећан ишао је цар по своме дворцу не знајући шта му је чинити и како кћери да спаси. Разасла он гласнике по беломе свету па пусти глас: за онога ко цара од зле напасти избави, цар ништа неће жалити - богато ће га даривати и коју изабере кћер за жену му дати. И тако, из читавог света нађоше се тројица таквих јунака који се одазваше да цару у несрећи помогну.

Једном долете коњић Циганину и рече му:

- Сутра ће цар повести најстарију кћер змају. Треба да пођеш и да је спасиш.

Сутрадан доведоше најстарију цареву кћер на обалу мора, ставише је у сеник и тамо је оставише. Недалеко од сеника три страна витеза поставили заседу и сакрили се. Сви чекају кад ће змај из воде изаћи.

Ускоро прокључа у мору вода и изађе на обалу страшни шестоглави змај - из ноздрва му дим куља, под ногама земља му се тресе. Царска стража је била као ветром одувана. А витезови-јунаци кад видеше тако страшно чудовиште - за трен ока се разбежаше.

Одједном, неочекивано, право са самог неба на обалу мора паде коњић а на њему Циганин -Незналица. Виде га змај па се засмеја:

- Хвала теби, царе, за такву милост. Ја сам од тебе тражио жену, а ти си ми и вечеру добру поклонио. Сад ћу се и осладити.

- Причекај змају. Не радуј се прерано! Још се може десити и да се удавиш!- довикну му Незналица. - Нисам зато овамо дошао да бих у твојим устима завршио, већ дођох да ти свих шест глава одрубим. Доста си ти народ мучио!

Повика змај:

- У читавом свету постоји само један човек који може мене победити, - то је син једног богатог Циганина који живи у том и том царству. Али он је још увек мали да би се са мном борио. Једва је стигао да се роди и за јунака још није доспео.

- Ништа зато, неће гавран витеза донети, већ јунак сам теби долази! - узвикну Незналица.

- Узе он тољагу, замахну њоме и једним ударцем змају одруби три главе. Удари змај Циганина - до прса га у земљу утера. Скупи Незналица снагу, замахну тољагом по други пут - и последње три змајеве главе по земљи се откотрљаше.

Скупи Незналица змајеве главе, у земљу их закопа и на то место огромни камен навали.

А пред саму битку коњић научи Незналицу, шта да чини кад змаја победи. Пође Циганин у сеник и говори царевој кћери:

- Иди и кажи своме оцу да су те, као, спасила три страна витеза, што су се пристала са змајем борити.

Захвали царева кћер Незналици, скину с руке драгоцени прстен и даде га Циганину. Сакри Незналица тај престен код себе у косу, испод овчије коже, а цареву кћер посла кући.

А три јуначине гледаше читав бој. Сакрили су се иза брда и одатле гледали шта ће бити.

Дође Незналица до три витеза и рече им:

- Мени царева милост не треба. Идите у дворац и реците да сте то ви змаја победили.

Кад је цар чуо за такву победу, позва цео свет на гозбу. Три страна витеза на најбољем месту за столом седе, цар им све почасти и поштовање указује. Па како и не би кад су му они најстарију кћер од несреће спасили!

Ма, добро. Прође време и дође дан да средња царева кћер постане жена другог змаја. Поново царева туга беше велика и поново он позива три витеза да га избаве из невоље. А коњић долете Незналици и рече му:

- Овај змај ће бити снажнији од првог, али не бој се- изаћи ћеш ти и с њим на крај. Иди и слободно се бори!

Сутрадан средњу цареву кћер доведоше на обалу мора, ставише је у сеник и тамо оставише. И опет, кад из воде изрони страшно деветоглаво чудовиште, сви се у паници разбежаше, а три витеза се сакрише иза брда и стадоше да гледају шта ће се овог пута десити.

Само што поче змај да се приближава сенику, кад с неба слете Незналица на свом коњићу и прискочи му.

- Зашто си ти овде дошао? - повика змај страшним гласом.

- Не вришти, змају, пре времена, - одговара Незналица. - Кад те погубим и почнем скидати свих твојих девет глава, тада ћеш и вриштати.

Започе ту битка велика. Замахну Циганин својом тољагом и одруби змају три главе.

Удари змај Циганина и до прса га у земљу утера.

Поново замахну Циганин тољагом - и још три змајеве главе по земљи се закотрљаше.

Удари змај Незналицу по други пут - и ту је Незналица до врата у земљу ушао.

- Еј, чудовиште, - викну Циганин, - погледај, иза брда три витеза стоје!

Сад ће они твоје последње главе одрубити!

Осврну се змај и док је гледао и погледом тражио витезове, Незналица се из земље ишчупа и одруби змају последње три главе. Ту змају дође крај. Скупи Незналица свих девет змајевих глава, закопа их поред глава првог змаја и поклопи то место тешким каменом. Приђе он сенику и рече средњој царевој кћери како га је коњић научио:

- Пођи цару, оцу своме, и реци да су те три страна витеза ослободили. А мене и не спомињи.

- Захвали се средња царева кћер Незналици и подари му своју бисерну огрлицу. Сакри Незналица овај поклон себи у косу под овчију кожу и пође до витезова.

Он им рече:

- Нисам се за награде цареве ја са змајем борио. Не требају оне мени. Идите у дворац и реците да сте то ви змаја победили.

Поново цар у дворцу приреди велику гозбу, и сви су на тој гозби витезове прекоморске славили.

Прође време пировања, и несрећа опет покуца на врата: треба најмлађу цареву кћер најмоћнијем и најстрашнијем дванаестоглавом змају за жену дати.

Уочи тог дана поново долете коњић до Незналице и рече му:

Све што је до сад било није ништа према оном што те чека. Са страшним змајем биће ти много теже. Без мене сам са њим нећеш изаћи на крај. Гледај пажљиво: где ја копитом ударим, ти ту змаја удари...

А три су се прекоморска витеза бојали Незналице и зато решише да га убију.

- Он о свему може цару испричати. Кад цар сазна одузеће нам све дарове драгоцене. - Тако се они међу собом договараше. И онда један од њих предложи:

- Ајде да му сипамо напитак за успављивање. Он ће заспати на обали мора, изаћи ће змај и убиће га.

Речено-учињено. Пре битке са змајем, сретоше витезови Незналицу и напојише га прекоморским напитком за успављивање.

Доведоше тако најмлађу цареву кћер на обалу мора и ставише на клупицу под сеник.

Стража, не чекајући да се дванаестоглави змај појави, брже-боље побеже, витезови се иза брда сакрише, а најмлађа царева кћер седи, на море гледа и чека своју горку судбину. Изненада долете Незналица на свом коњићу. Сјаха, приђе царевој кћери и рече јој:

- Зашто тугујеш, кћери царева? Видиш: иза горе су се три витеза склонила. Они су твоје старије сестре спасили, па ће и тебе спасити.

Царева кћи плаче, а Незналица је смирује. Он је њу умиривао, умиривао док сам, од напитка није заспао. Пала му је глава царевој кћери на колена, склизну с њега овчија кожа и по раменима се расуше црни цигански увојци. У коси му засија прстен њене најстарије сестре и бисери средње сестре. Схвати царева кћер ко је заиста спасао њене сестре од пропасти. Она пажљиво врати овчију кожу на главу Незналице како је и раније стајала и поче да чека.

Одједном се узбурка море, прокључа вода и појави се страшни дванаестоглави змај. Стаде царева кћер будити Незналицу, а он никако да се пробуди. Шта све она није радила - и гуркала га, и чиодом га боцкала , - све беше узалуд. Незналицу је сасвим оборио прекоморски напитак - па лежи и не мрда. А змај прилази све ближе и ближе, па дође до саме клупице под сеником. Тад заплака царева кћер горким сузама. Кад је прва суза пала Незналици на лице, опржи га јаче од пламена. Скочи Незналица и види: још мало - и било би касно. Схави Незналица да су га опили и повика: “ Еј ви, назовивитезови, још ћу се ја с вама обрачунати! ”

Искочи незналица из сеника и отпоче са змајем велику битку. Тукли су се сат - два, али ни један од њих не могаше победити. Посече Незналица змајеву главу, а на то месту друга изникну. Тако би се они борили док змај Циганина не би победио, да ту не долете коњић и поче да копитом удара по репу чудовишта.

“ Овде,- довикује, - овде удари! Овде му је сва снага!

Изабра Незналица погодан тренутак и једним замахом одсече змају реп. Престадоше тада змају да расту нове главе на месту одрубљених. После тога Циганин победи чудовиште и одруби му свих дванаест глава. Приђе сенику и рече царевој кћери:

- Једно те само молим: пођи оцу и не реци му да сам ја змаја убио, већ да су три прекоморска витеза то учинила.

Рече то Незналица па скупи змајеве главе и стави их испод тешког камена, истог оног, испод кога су лежале главе првог и другог змаја. Оде Незналица до витезова. Уплашише се витезови и задрхташе од страха.

- Па, шта би ? Нисте мислили да ћете ме живог видети? Не бојте се, не требате ви мени. Идите и реците да сте ви змаја убили.

Обрадоваше се витезови и из све снаге у дворац потрчаше.

Приреди цар такву гозбу какву свет није видео. Сви становници царства се скупише на тој гозби - од најмлађих до најстаријих. Само су Незналицу заборавили да позову. Најмлађа царева кћер приђе оцу и упита га:

- А што Незналицу на гозбу нисте позвали?

- Шта је теби, кћери, - одговори отац, - не смемо га за сто ставити, јер ће својим страшним изгледом све госте уплашити.

Стаде најмлађа царева кћи наговорати оца, па он на крају попусти.

Доведоше Незналицу. Поставише га на најгоре место и дадоше му најгоре послужење.

Кад је гозба била у пуном јеку, стадоше гости запиткивати витезове: како су успели изаћи на крај са змајевима? А ови су се један за другим хвалисали и своју снагу и смелост величали.

Слушала је то најмлађа царева кћер, слушала, па онда рече:

- Хоћете ли нам показати где главе змајеве леже?

Пођоше сви на обалу мора. Витезови доведоше цара и госте до огромног камена и прстом на њега показују. А најмлађа царева кћер говори цару:

- Нареди им, оче, да они камен помере, главе откопају и свима покажу – нека гости виде какву су силу они победили.

Пришли су витезови камену, али колико год су се трудили да га помере с места, он се није ни мрднуо. Изађе тад испред свих Незналица, раменом одгурну витезове и једном руком, као од шале, камен помери. Откопа он змајеве главе и показа их цару. Расрди се цар па нареди да се прекомпрским витезовима одузму сви они дарови којима их је наградио.

- А ја сам вам и своје кћери за жене хтео дати! Купите се и напоље из мога дворца! Стража, истерајте их напоље!

Стража протера витезове који срамно из дворца одоше! После тога цар рече:

- Па, кћери моје вољене, која ће се од вас удати за овог јуначину?

Погледа најстарија царева кћер на Незналицу и окрену главу.

У ствари, која би то девојка и хтела да се уда за човека са овчијом главом? И средња се царева кћер повуче у страну. Рекоше њих две оцу:

- Опрости нам оче, ми се за њега нећемо удати.

- А ти, зашто ћутиш? - упита цар најмлађу кћер.

А најмлађа је видела Незналицу, знала је како је леп и на први поглед се у њега заљубила. Рече најмлађа царева кћер:

- Спремна сам одмах за свадбени сто сести.

Приђе она Незналици, скину с њега овчију кожу и сви видеше тако лепог Циганина, да се ни у бајци не може испричати, ни пером описати.

Прославише они свадбу и почеше да живе срећно. А коњића свога младић никад није заборављао.

...vrati se na izbor prica