КАКО СУ НАСТАЛЕ ВИЛЕ

Било је то једном давно. Имао један Циганин три кћери. Према њима беше јако строг и не даде им ни корака из шатора да изађу, тако да оне ништа на овоме свету нису знале, ништа нису видели и нису чуле. И дође девојкама време за удају. Много их је Цигана просило, али је отац све одбијао.

Једном док су сестре спавале дође им у сан један старац, па им вели:

- Идите у шуму, нађите у њој пољану на којој стогодишњи храст стоји, под тим храстом чекаће вас стара чаробница. Послушајте је, она ће вам рећи каквим ће током свакој од вас живот ићи.

Пробудише се сестре, међу собом мало попричаше и видеше да је свака исти сан сањала. Онда одлучише девојке да кришом од оца у шуму оду, да сазнају каква ће им судбина бити. Тако и одоше. Наиђоше на ону пољану о којој је старац говорио. Гледају сестре: и заиста стоји храст, тако велики да му се врх на само небо ослања, а под храстом старица седи.

- Нека ми приђе најстарија сестра, - нареди старица.

Прилази јој најстарија сестра и пита:

- Реци ми, бако, какав ће ми живот бити?

- Теби је, мила, на рођењу записано да ћеш свој век у пећини провести. Твоја је судбина да будеш жена пећинског чаробњака. Он ће тебе по свом царству водити и неизмерно богатство показивати. Нема на свету човека који је богатији од пећинског чаробњака. Само што никад више света белог видети нећеш, и на то се спреми.

- А сестре моје? - поче да моли најстарија сестра.

- Заборави на њих, мила, ти их више нећеш видети.

- А не, стара вештице! наљути се Циганка. - Неће бити тако. Не идем ја у пећину и нећу се удати за пећинског чаробњака. Нећу ја да се са својим сестрама и белим светом растајем.

- Како хоћеш, одмахну главом старица, - само види, пећински чаробњак ти то неће опростити, казниће те сурово.

- Па нека, ја свеједно нећу бити његова жена, - рече најстарија сестра и оде од храста.

Приђе старици средња сестра и пита:

- Реци ми бако, каква судбина мене чека?

- Твоја је судбина, мила, да постанеш жена шумског човека. Поћи ћеш у шуму где те он већ чека. Нико на свету није јачи од шумског човека. Кога он заволи, тога ће и усрећити, али ако га наљутиш, добро неће бити. Он ће те по шумама водити, од људског погледа чувати, о животу шумском причати. Само ће ти животиње и птице бити пријатељи, а од људи ћеш се подаље држати.

- А сестре моје?

- Заборави на њих, кћери. Шта да радиш кад ти је таква судбина?

- Неће бити тако, стара вештице! - наљути се средња сестра. - Нећу да будем жена шумског човека!

- Узалуд се противиш својој судбини, мила. Немој шумског човека наљутити, казниће те он за те речи.

- Па нека, ја свеједно не пристајем, - рече средња сестра и оде даље од храста.

Прилази чаробници најмлађа сестра.

- Каква је моја судбина, бако? Само ми сву истину реци и не криј ништа.

- Ево каква је твоја судбина, - одговори чаробница. - Ти треба да пођеш до мора. Сешћеш тамо на обалу и чекаћеш. Дићи ће се море и на обалу ће изаћи морски цар са својих дванаест синова. То је, мила, твоја судбина - да свој живот проживиш код морског цара. Море ће ти дом постати, кћери. Сва морска богатства биће твоја, само што никад више нећеш видети ниједног живог човека, осим оних који су свој крај нашли на дну морском.

Уздахну најмлађа сестра:

- Шта ћеш, кад је судбина таква - ту се ништа не може. Од судбине се не може побећи. Нека буде шта ће бити.

Вратише се сестре кући. Те исте ноћи опет им у сан дође онај исти старац и пита:

- Па како је, знате ли сад каква вам је судбина?

- Да, знамо - знамо, само ми такву судбину нећемо, рекоше најстарија и средња сестра. – Ми тамо нећемо ићи.

- Узалуд се противите, кћери. Истину је рекла стара врачара.

А најмлађа сестра само упита:

- Кажи деда, кад ће се то пророчанство обистинити?

- Ево, - одговори он, - пред сам крај месеца.

Пролазило је време и месец се ближио крају. Дође време да најстарија сестра у пећину иде, средња у шуму, а најмлађа на обалу мора.

- Не идем! виче најстарија сестра. - Нећу да будем жена пећинског чаробњака!

- Ни ја не идем!- подржа је средња сестра. - Боље ми је у реци се утопити него бити жена шумског човека!

А млађа ништа не рече, само полако сакупи своје стварчице у мали завежљај и упути се на обалу мора. Стигла је, села на камен и чека.

Тачно у поноћ размакоше се таласи и изађе морски цар - сед и чупав.

- Па, дође ли, кћери?

- Дођох, оче.

- Хвала ти, мила, што се ниси уплашила и што се судбини противити ниси хтела. За награду ћу ти испунити једну жељу. Не жури, доћи ће време и ти ћеш ми рећи своју жељу.

- Немој се бојати мог изгледа, кћери, јер ја те не узимам за жену, већ ћеш ми бити кћер. Ја имам дванаест синова, а немам ни једну кћер. Ми ћемо о теби бринути.

Махну старац руком, раздвојише се таласи и примише морског цара са циганчицом.

Прође година, прође друга... Морски цар је толико био усхићен девојчицом, само што је на рукама није носио. И њена нова браћа, синови морског цара, од свег срца су је заволели. Лепо је она живела код морског цара, само ју је једна мисао мучила: хтела је циганчица своје сестре видети и сазнати какве им беху судбине. Рече она морском цару:

- Сећаш ли се оче да си ми обећао једну жељу испунити, ма каква она била?

- Сећам се, кћери. Ти само реци и урадићу све што хоћеш.

- Хтела бих бар једним оком сестре своје видети.

Намршти се и растужи морски цар.

- Ех, мила, није мени жао тебе сестрама пустити, али се бојим да ти тај сусрет неће бити радостан.

Али Циганка не одустаје.

- Пусти ме, оче! Ма каква била истина, нема нам друге.

Махну морски цар руком и нареди:

- Синови моји, отпратите је до њених сестара, нека види како живе.

Узеше браћа циганчицу за руке и изнеше на обалу. Пође девојка у родни крај. Дође до циганског табора и види овакву слику: у близини шатора две девојке с младим Циганима разговарају, али се младићи боје да им приђу. Косе девојака беху дуге, расплетене, до самих пета су падале, а саме девојке беху тако лепе, да је било тешко очи од њих одвојити! Не издржаше млади Цигани и приђоше им ближе. Како их само девојке зграбише, како их почеше голицати! Голицале су их док нису умрли од смеха! Познаде циганчица у тим девојкама своје сестре и горко заплака. А оне спазише сестру па јој притрчаше :

- Опрости нам, сестро, што смо те уплашиле. Нисмо послушале стару вештицу, па смо зато кажњене.

- Мене је, - рече најстарија сестра, - пећински чаробњак претворио у водену вилу, зато што нисам његова жена.

- А мене је, - рече средња сестра, - шумски човек претворио у шумску вилу. И сад немамо мира.

Неко време сестре су туговале, па се разиђоше на разне стране, свака својој судбини.

...vrati se na izbor prica