ЦИГАНИН И СМРТ

Живео не свету један Циганин. Проживео је он дуг живот, многе је путеве на земљи прешао и свега се нагледао. Дође време да се умре. А коме се хоће умирати?

Весео беше тај Циганин - играо је, певао и беше јако досетљив.

Једне ноћи дође њему смрт-старица па вели:

- Дакле, циго, проживе ти на овом свету дуго. Сад је доста. Спремај се да пођеш са мном.

- Сачекај стара - моли Циганин, - дај да још макар који час на овом свету проживим.

- Види ти старца! Зар ти је мало у животу дато? Нема више. Доста је. Спремај се! До зоре треба да одемо...

Треба рећи да је смрт само ноћу јака и моћна, дању њена снага нестаје и она се крије од људи.

Циганин јој говори:

- Сачекај, стара, чему журба, ноћ је велика.- Ајде да на крају узмем гитару и песму за душу отпевам.

- У реду, - сложи се смрт, - узми и свирај, - ја се не љутим. И мени ће уз песму бити веселије.

- Узе Циганин у руке гитару и дотакну струне. И потече песма. Седи смрт отворених уста - никада још такву песму није чула. Тек што се песма завршила, смрт замоли:

- Циго мили, отпевај ми још једну песмицу, век ћу је памтити.

- Шта је стара, свидело ти се?

- Циганину очи засијаше и поново удари по струнама, запева и поче да плеше.

- Певај! - виче смрт, - певај још! Певај!

Циганин трећу песму отпоче, па онда четврту...

И тако, неочекивано, зора поче да руди. Нису ни приметили а ноћ је пролетела. Гледа Циганин - смрт је нестала као да је није ни било.

А следеће ноћи све се поновило: опет је смрт дошла Циганину, и опет је он омађија својим песмама, и опет је певао до зоре. Тако је он успео да надмудри сопствену смрт. А људи причају да је тај Циганин још увек жив.

...vrati se na izbor prica