Живели једном богати Цигани. Имали су земљу , велики дом и у њему пуно-препуно радника. А о њиховом иметку не може се ни говорити. Свега су имали: и коња велика стада, и новаца многе хиљаде. Једном речју: богаташи. Беше у тој породици син јединац: млад и леп момак. И поче младић туговати од таквог живота. Говори он мајци:

- Дојадило ми је ово богатство, хтео бих другачијим животом живети.

- Шта ти је, сине? - уплаши се мајка, шта си то наумио?

- И другачије живе Цигани - скитају са чергама, по свету лутају. Па шта, ако и ја тако хоћу?

- Мани се тога сине, - говори му мајка, - не можеш ти после оваквог живота у табору живети. Седи код куће и никуд не иди. Или теби овде, можда нешто фали?

- Не, - одговори младић, - идем да сам видим како други живе.

Речено-учињено. Направи он себи омањи шатор, покупи своје прње, стави их на таљиге-двоколице, упрегну се уместо коња и крену на пут. За њим крену његова баба, да му се нађе у невољи.

Оде младић са својом бабом у цигански табор. Али на такав номадски живот он не беше навикао, па сав одрпан и поцепан постаде. Раније је он био леп младић, а сад постаде прљав и страшан. А Цигани? Они, и сами сиротиња, знају шта комад хлеба значи. Гледају они момка, и би им га жао.

- Уђи, - зову га, - попиј чај, угреј се код ватре...

Ето, тако је он живео.

Једном тако сиромашни Цигани сретоше други цигански табор, у коме су живели богати Цигани. Старешина табора је имао шест синова и једну-једину кћер лепотицу. Њој су забранили да из шатор излази, јер се бојаше да ће неко од младих Цигана видети лепотицу и наговорити је да побегне из родитељског гнезда. И кад год би отац и браћа некуда послом одлазили, увек би јој говорили:

- Ми идемо, а ти ни корак из шатора!

Тако је она седела у шатору, иза свилених завеса, док се мушкарци не би вратили.

И тако, овим Циганима дођоше проводаџије. Чули су они за лепотицу-Циганку и за неизмерном богатству њеног оца. Тим поводом је толико Цигана дошло, да се ни избројати нису могли. А наш младић наместио се по страни са својим подераним шатором, седи са бабом поред ватре и кромпир на угљу пече.

- Што је то толико Цигана дошло? - пита младић.

- Тако и тако, - поче да објашњава баба и исприча му све о кћери богатог Циганина. - То су они дошли да је просе.

- А што и ми не пођемо да видимо?

- Шта је теби, сине, ми не смемо тамо, отераће нас Цигани.

Не послуша младић већ пође. И све би тако како је баба рекла,- отераше га богати Цигани, а браћа за њим довикују подругљиво:

- Куда би ти такав, прљав и подеран?

Младић се назад не врати већ се у близини сакри да види шта ће бити. А Цигани седоше око ватре и почеше да разговарају. Када се девојка проси, разговору никад краја. Хтедоше просци да виде девојку, па јој браћа довикнуше:

- Хеј Руза, изађи из шатора, покажи се гостима!

Руза изађе. Младић је виде тек издалека, али му је и један поглед био довољан да се заљуби у Циганку-лепотицу.

А баба се уплаши што јој се унук дуго не враћа и пође да га тражи. Нашла га је па му вели:

- Сине мој, пођимо. Мени се све ово не свиђа. Идемо, док на зло не изађе.

Али унук и не помишља да оде.

- Не, - говори, - не идем ја никуда одавде!

Кад свану јутро, гости и Рузин отац са синовима одоше некуда послом, а девојка потајно из шатора гледа шта се око ње дешава. Виде то младић па стаде да се претвара као да свој подерани шатор скупља: као, увредили су га, ни чајем га нису угостили, подсмехнули су му се и он, увређен хоће одатле да оде. Скупи он своје прње на запрегу, упрегну се и стаде да се претвара да нема снаге да запрегу са места помери. Гледала га Циганка, гледала, па није издржала већ изађе из шатора.

- А ти, куда? - упита.

- Ма, хоћу да одем од вас. Какво ме добро овде чека? Кад сиромаху дођеш, он те и нахрани и напоји и угреје и лепу ти реч каже. А од богатих чекај само зло!

Постиде се девојка. Она му приђе ближе и упита:

- Треба ли помоћ? Видим да вам је тешко.

- Помози мало.

Превезоше они таљигу са стварима на друго место, баш поред богатог табора. Помогла је девојка младићу да шатор постави, почистила и све на своје место поставила. Укратко, би јој жао несрећника. На њега самог није пажњу ни обратила, јер младић беше сав замазан и прљав и у бедну одећу одевен. Девојка му је помогла, па вели:

- Ја ћу ти долазити, храну ћу ти доносити и шатор спремати. А подсмехе моје браће ти заборави.

Тако је девојка свакога дана, кришом од својих, ишла код младића.

И једнога дана младић се повери својој баби:

- Готово је, решио сам, узимам је за жену.

- Шта је теби, сине? - уплаши се баба, -Створићеш несрећу! Убиће те тако сиротог и прљавог.

А младић јој рече:

- Иди кући и донеси моје најлепше одело.

Испуни баба унукову молбу. Следећег дана када је Руза , као и обично, са храном дошла у младићев шатор, он се беше умио, окупао, пресвукао и постао леп - дивота једна. Откри Руза застор шатора и кад га виде уплаши се и побеже. Тада се младић поново обуче у своје старе крпе и начинивши се прљавим и сиротим као раније, изађе напоље. Виде га Руза па притрча и упита га :

- Ко ти је то долазио?

- Ма, само један познаник.

Прошла је недеља дана. Роза је сасвим изгубила свој мир. Младић се пред њом појављивао час као лепи младић, час као одрпанац. Она је сваки пут питала:

- Ко је тај што је сад код тебе био?

А младић на то одговара:

- Ма, то ми је један познаник свратио...

И мало-помало Руза се заљуби у непознатог лепог младог Циганина.

Баш тада су Рузин отац и браћа одбили те Цигане што су дошли да је просе. Тако се они празних руку покупише и кући вратише.

Тако, једном, кад је Руза ушла у шатор и поново видела лепог младог Циганина, младић скочи, ухвати девојку за руку и не даде јој да побегне. Он јој рече:

- Реци, хоћеш ли се удати за мене?

Руза се уплаши:

- Шта ти је! - А онда рече: - Ја бих пошла за тебе, али се бојим да нам отац и браћа неће дати да се узмемо.

- Онда, ајде да бежимо!

- Не, добро су опремљемни за потеру, стићи ће нас и убити. Отац има коња зеленка коме нико никад није умакао.

- Не бој се узалуд. Обећај ми само да ћеш се удати за мене, а ја ћу сам све смислити.

Договорише се. Оде девојка својој кући а младић позва бабу и рече јој да из штале доведе најбољег коња.

Наредног дана у табору богатих Цигана диже се узбуна. Чуде се Цигани - Шта је сад то? - прљави младић у ритама, кога они недавно истераше из табора, поново се појавио, али на таквом коњу, каквог они никад нису видели. Скочи младић са коња па повика:

- Хајде, изводите свога зеленка! Хоћу ја са њим да се тркам, да видимо ко је бржи!

И поче трка. На коња зеленка седе један од Рузине браће. Дадоше сигнал и коњи полетеше напред. Коњ зеленко једва пола круга претрча а младић се на свом коњу већ шаторима приближио.

- Па, хвала вама Цигани на уточишту! - довикну младић.

Изгледало је као да се од свих опрашта. Дође до Рузе па рече:

- Збогом, Руза!

Пружи јој младић руку. И само што су се рукама дотакли, кад је он јаче ухвати и једним покретом на седло подиже. Ошину младић бичем коња и умаче. Рузин отац и браћа повикаше, али све беше узалуд - од бегунаца ни трага ни гласа.

Стигоше младић и невеста у дом младићевих родитеља. А тамо их већ слуге чекају! Узимају Рузу под руку, воде младу газдарицу по собама, облаче је у богате хаљине. Изађе пред њу младић - сав чист у господској одећи. Тек тада Рузи све постаде јасно.

Почеше у младићевом дому свадбу спремати. Позваше Цигане из целе области. Нису заборавили и Рузину родбину позвати. Младожења иде међу Циганима и наређује: вели, за те госте тамо шатор треба поставити, за те - онамо. За Рузиног оца и браћу најгоре је место изабрао. Цигани га послушаше јер се господару нису могли противити.

Седоше Цигани и почеше да се госте. Младић је сиромахе на најбоља места ставио, а Рузиног оца и браћу остави по страни. А они никако не схватају зашто их зет тако вређа. Питају:

- Што нас ти не цениш, зете?

А он одговара:

- Напустих ја богати живот. Хтедох да сам видим како обични Цигани живе. Постадох одрпан и исцепан и већ следећег дана ни комада хлеба нисам имао. И ево шта ћу вам рећи: сиромаси су ме и хранили и крај ватре грејали, и зато они код мене на почасним местима седе. Од богаташа ни шољу чаја нисам дочекао, и зато они код мене за столом на најгорим местима седе.

- Заћуташе Рузин отац и браћа јер немаше шта да кажу.

Ујутро кад пир утихну, рече младић:

- Ви, богати, идите сад својим путем, а ви, сиромашни, идите до мога стада и нека свако себи изабере коња који му се свиђа.