ЧАРОБНИ ЦВЕТАК

О скривеном благу Цигани су многе приче испричали. Кажу да се скривена блага дају у руке само добрим људима, и то сиромасима који ни пребијену пару немају. Кажу да свако скривено благо има свога господара.

Ако се господару блага свиди неки добар човек, он њему шаље свога весника - или му пса у сусрет пусти, или риђег коња, или му чаробни цветак подари. И све то само зато да би му пут ка скривеном благу показао. Лошем или похлепном човеку скривено блако у руке се не даје јер ће преварити...

Ово се десило некада давно. Живела је у једном селу циганска породици, пука сиротиња. Колиба им беше тако неугледна, да није имало шта ни да се види: кров се накривио, а у зидовима рупе кроз које звижде ветрови.

И баш у том селу пронесе се вест да је у том и том месту закопано старо благо. Изабра Циганин тамнију ноћ, упрегну своју рагу и пође да откопава благо. Стиже до места где је, кажу, благо закопано и поче да копа. Колико је времена прошло, то нико не зна, али изненада лопата удари о нешто тврдо.

Обрадова се Циганин и стаде још брже земљу копати. Појави се велика камена плоча. Ето, -помисли,- подићи ћу ову плочу и постаћу богат човек. Породица ће ми живети у изобиљу, људи ће ме, кад ме сретну, поздрављати. Али, чим покуша Циганин да подигне плочу схвати да узалуд покушава - сам никада неће успети. Јурну Циганин назад кући, узе на помоћ брата, децу своју, ону која беху старија и јача, па пођоше назад. Сад сви заједно стадоше плочу подизати, али се она и не помери.

Ујутру се вест о закопаном благу пронесе читавим селом. Дотрчаше људи са гвожђем и лопатама и почеше ону плочу вадити.

- Није важно, блага ионако за све има довољно - помисли Циганин.

Мучили су се они са плочом, мучили и на све начине покушавали да је дигну, али све беше узалуд : плоча ни да се помери, све стоји на оном истом месту. Пљунуше људи и разиђоше се, не урадивши ништа.

Хајде да завршимо ову причу. Једном пред вече, поче Циганин лику љуштити - раније су сви ишли у опанцима исплетеним од брезове лике. Наљушти Циганин лику и пође кући. Ишао је, ишао, кад одједном спази да из једног његовог опанка нешто сија. Шта би то могло бити? Погледа боље Циганин и виде да се један дивљи цветак за његов опанак закачио. Дотрча он кући и показа чаробни цветак својој мајци. А она му рече:

- Сине мој, каква срећа! Само једанпут годишње цвета овај цвет за оног човека коме је господар намерен благо открити. То је сине теби знак од господара блага.

Узе Циганин лопату, за сваки случај поведе и свога брата и пођоше они заједно тамо где је из земље камена плоча вирила. Приђоше Цигани, скочише у јаму, рукама се за плочу ухватише, и - гле чуда! - она је постала лака као перо. Померише плочу и видеше: под њом котао стоји, до врха напуњен златом. Извадише Цигани котао, ставише га на таљиге и покрише асуром. Таман се спремише да иду, кад из јаме изађе старац, сав сед, разбарушене косе и накострешених обрва.

Изађе старац из јаме и рече:

- Не журите кући, нисте још сво благо узели. Идите тамо и тамо, видећете село, иза њега тече река, а преко реке иде мост. Тражите испод тог моста, тамо је буре од четрдесет кофа злата сакривено.

Обрадоваше се Цигани таквом чуду, ошинуше бичем свога коња и појурише тамо где им старац рече. Тако су се обрадовали, тако су пожурили, да старцу заборавише да захвале, чак се са њим и не поздравише. Одоше они, а старац заврте главом, насмеши се и опет у јаму ускочи. Дуну ветар, напуни јаму земљом, а преко ње се подиже трава као да ничега није ни било.

Стигоше Цигани на речено место, прођоше село и дођоше до реке. Одједном приметише да је чаробни цветак негде нестао...

- Шта то би? - зачуди се сироти Циганин. - Сад је ту био цвет, а сад га више нема!

- Вероватно си га успут изгубио, - одговори брат. - Ма бог с њим, пусти сад цвет; ми знамо место и тај цвет нам више ничему не служи.

Скидај се, ајде буре да тражимо!

Скидоше се Цигани, уђоше у воду и стадоше по дну претурати. Тражили су, тражили, само што се нису удавили у реци, а бурета нема, па нема.

- Видиш ли, превари нас старац, - цвокоћући зубима од хладноће, рече Циганин брату, излазећи из воде.

Вратише се кући и испричаће шта им се догодило. А мајка им рече:

- Ех сине, требало је да се старцу захвалите, а ви брже-боље за златом појурили. И зато вам је он узео свој чаробни цветак.

Ипак, и то благо које је пало у руке Циганину било је довољно и њему и његовима за цео живот. Обогатио се Циганин, саградио нову кућу и стаде да живи и ужива.

...vrati se na izbor prica