СТАРИ ЦИГАНИН И ВИЛЕЊАЦИ

Било је то давно, још у она времена кад су Цигани по свету скитали, живели у шареним шатрама, ишли на коњске вашаре, продавали коње, мењали их и тако зарађивали за живот. Чија је рука била срећнија, он је богато живео и ни у чему није оскудевао; а ко није имао среће једва је крај с крајем састављао: и шатор му је био поцепан, и коњ му беше хром и деца су му по сваком времену боса трчала.

Не знам да ли су говорили истину или нису, али само су Цигани веровали да на белом свету живе вилењаци - сићушна чаробна бића. Коме они дођу, тај за несрећу у животу неће знати. Нечувену срећу доносе вилењаци оном Циганину кога заволе. А сами вилењаци личе на малу децу. И увек иду у пару - дечак и девојчица. Одевени су у плаве хлаче и преко њих спуштене црвене кошуље, опасани везеним појасевима...

И ево какав се догађај једном збио. Живео је на свету сиромашни Циганин. Он је толико био несрећан да је то тешко речима описати. У читавом циганском табору није било човека несрећнијег од њега. Сви су сиромаха жалили, помагали колико су могли, али мало му је радости такав живот доносио. Пао је у такву немаштину да је и свог последњег коња морао продати. И једног лепог дана, Циганин себи за срећу одреза брестов штап и крену на пут - можда му се посрећи.

Иде Циганин сам по шуми, песмом време крати, и одједном виде да испред њега на пању седи човек - коса му дуга, седа, а црни плашт канапом везан.

Циганин га поздрави:

- Добар дан, добри човече!

- Добар дан, циго – узврати старац. Куд си се запутио?

- На вашар, добри човече. Невоља ме натерала да и последњег коња морадох продати. Идем да тражим своју срећу. Можда ћу на вашару свој брестов штап заменити за хлеб за дечицу.

Насмеши се старина:

- Не жури циго, стићи ћеш на вашар. Ајде да ми ватру запалимо, да седнемо, попричамо...

- У праву си - рече Циганин. Пут је далек, треба и одморити.

Наломише дрвца, запалише ватру и седоше око ње. Онда старац рече:

- Баш бих нешто појео, али, авај, заборавих храну са собом понети.

- Не жали- умири га Циганин - имам код себе окрајак хлеба, а нама више и не треба.

Извади Циганин испод мишке окрајак хлеба, разломи га и половину пружи пролазнику.

Насмеја се старац:

- Е мој циго, добар си ти човек и зато ћу ти се захвалити тако да ћеш се довека радовати.

И уз те речи старац поче да се диже високо, високо, па се подиже изнад највишег дрвета и исчезну! Циганин тада схвати да то није био обичан човек, већ господар шуме.

И у том моменту на шумску ливаду истрчаше два човечуљка - дечак и девојчица. Били су то вилењаци.

- Ми смо теби дошли, чико, поведи нас са собом!

Рече њима Циганин:

- Радо бих вас повео, али немам вас чиме хранити. Ништа немам, ето, и последњи комад хлеба сам појео.

- А нама ништа и не треба - одговорише вилењаци. - Ти ћеш сада на вашару много новца да зарадиш. Нама немој хлеб купити, већ нам купи чешљић и огледалце да се играмо. И још узми пудер, помаду и миомирис. А кућу нам направи у свом старом сандуку.

Тако се и договорише. Сироти Циганин оде на вашар, а вилењаци остадоше у шуми да га чекају. Стиже Циганин у град. Вашар је био у пуном размаху: људи су куповали, продавали, викали, цењкали се. Стаде Циганин по страни, подиже горе свој брестов штап и стаде да га хвали:

- Ево брестовог штапа! Одличан штап! Шарен, изрезбарен, дршка му је тешка, као ливена! С њиме сте сигурни у својој кући, лопове ће сам тући! Хеј, лепојко! - довикну Циганин жени која је са псом поред њега пролазила.

- Шта ти треба, циго ?

- Ајде да се мењамо! Ја ћу теби дати брестов штап, а ти мени свога пса. Размисли сама: мој штап ће ти и кућу чувати, а не треба га хранити.

- Мислиш? Ако је тако, онда дај! - сложи се жена.

- Даде Циганин брестов штап, узе пса и поче га хвалити :

- Мењам пса, одличног пса! Оваквог нема свако, спретан је и гризе јако! Деци на радост, људима велика корист! Хеј човече! - довикну Циганин човеку који је са ждребетом поред њега пролазио. - Дај ми своје ждребе за овога пса! Када ће твоје ждребе постати коњ? А мој пас је већ порастао и зоби не тражи.

- Тако је циго,- сложи се човек, - хајде да се мењамо!

Даде Циганин пса, узе ждребе и стаде га хвалити:

- Мењам ждребе племените крви!...

И тако је Циганин цео дан мењао и мењао док се није намењао и вратио у цигански табор са паром добрих коња и гомилом новца у џепу. Купио је много посластица и играчака за своју децу, а и на вилењаке није заборавио - донео им је, како је и обећао, по огледалце и чешљић и помаду, миомирис и пудер приде.

Нек се, каже, забављају. И кућицу им направи у свом старом сандуку.

Треба рећи да је читав свој живот овај Циганин у беди провео, и кад му се срећа насмешила, сасвим је главу изгубио. Док се кући враћао, целим путем је размишљао шта ће са својим неочекиваним богатством урадити. «Не смем никоме о својој срећи говорити, - одлучи он. А да Цигани не би сазнали за моје богатство, сакрићу коње у шуму, златнике ћу у душеке зашити, а сво благо ћу у врећу ставити.”

Тако и уради: све прећута, све склони, све сакри.

Следећег јутра, у сам освит зоре, пробуди се Циганин и прво што ће урадити - отвори свој стари сандук. Само што је поклопац мало подигао - ухвати се за главу: никога у сандуку није било, само разбацани комади разбијаног огледала.

- Тешко мени! повика Циганин. -Нестадоше моји вилењаци! Нисам умео срећу своју задржати. А кад је тако, ништа ми и не треба!

Позва Циганин сав цигански табор и пред свима откри своју тајну.

- Хеј, Цигани, идите у шуму! Тамо су такви коњи везани, какве ви у свом животу нисте видели! Узмите их, ваши су! Хеј лепојке, циганчице, ево вам златници за огрлице! Хеј дечице, циганчићи, носите играчке!

Дао је Циганин све што је имао и тужан пође свом шатору. И одједном - какво чудо?! - чује: из шатора се весела песма разлеже. Похита Циганин у шатор, отвори свој стари сандук и запрепасти се: у сандуку су, намирисани, намазани и напудерисани, играли и певали вилењаци.

Од тада Циганин поче да живи срећним животом и никада више није заборављао оне који су му у невољи помагали.

...vrati se na izbor prica